Preživeh još jedan moto skup, delom po službenoj dužnosti, a delom po inerciji. Ono, kud svi k… mislim, Turci… znate. Prilika da se sretne gomila mladog (i matorog) sveta, da se konzumiraju nedozvoljene supstance i pije pivo, što sve pomaže da uopšte ne morate da slušate obavezno muzičko gradivo, ili da se sprdate i zajebavate kad već morate da čujete bendove kao što su Atomsko sklonište i Osmi putnik. Pitala sam (po službenoj dužnosti) okorele motoriste koliko je bitna muzika na moto skupovima i dali su mi varijante odgovora da uopšte nije, bitno je da su svi na gomili. Pitala sam (za svoju dušu) neke mladiće koji su delovali pametno da se izjasne o zvezdama večeri, i zamislite, svi su mislili u nekoliko varijanti isto što i ja: “Ma daj, ko, bre, to sluša?”
Ok, rispekt decenijama provedenim na muzičkoj sceni, ali nisu mi se sviđali nikad, ni Atomci, ni Putnik. Tekstovi – užas, blam, gitare – bez četvorominutne solaže ništa, napaljena publika – šačica metalaca iz prošlog veka, koje smo moja sestra i ja u tinejdžerskom uzrastu (u prošlom veku) nazivale traktoristima (i dalje ih tako zovemo). Razlika između kuloće i paljevine uvek je bila više nego očigledna. I nemam ja ništa protiv stare muzike. Uvek ću da slušam The Doors, recimo, ali stvarno nikad Saxon (isto neki traktoristi iz prošlog veka). I kako ja znam šta je kul muzika, puna duha i autentičnosti, a šta je obična napaljena riljačina? Znam:
Zašto ovo ne puni Arenu? Dobro, spuštam loptu. Zašto jedva jednom godišnje dođe do nekog relativno alternativnog prostora kao što je recimo, Danguba, a o Areni ne može ni da mašta u zemlji Srbiji, osim ako članovi benda ne kupe kartu za neki koncert. Mislim da je veći deo benda išao na Tool. Mislite ah, Tool, pa oni su carevi. Pa jesu. Ali i S&Y su carevi. Samo što žive u šupi u kojoj ne postoji menadžment za promovisanje alternativne scene, a pametna publika je takođe malobrojna. Ne zato što nije dovoljno pametna, nego zato što je odsečena od pametnih događaja na domaćoj savremenoj muzičkoj sceni. Nema. Ima događaja, ali nema reklame na Pinku. Ni na Prvoj. Ni na…znate. I onda, jbg, aj’mo svi na moto skup. Ima nas po petoro, šestoro u raštrkanim grupicama na po tridesetak mesta i ne možemo da smislimo ono što slušamo, ali toga ima. Za džabe je. Jes’ da pukneš kintu da popiješ dovoljno piva i primeniš dovoljno ilegale koja će ti pomoći da preživiš Atomce, ali barem se zezaš sa pravim ljudima, koji misle isto što i ti. Ne (samo) zato što smo svi mnogo super kul pametni, nego zato što svi živimo u šupi. S vremena na vreme se u nekom ćošku stvarno dobro provedemo. Slušajući ono što čujemo:
Slobodno možete da slušate ceo album. Zove se “Between the Irony”.
Kakav naslov, a? Ja se tako osećam skoro sve vreme.
Prethodne tekstove iz serijala “Cigla u glavi” pročitajte ovde.
Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.
