Povezanost je data, isto kao što je i zadata. Ne možemo da je uočimo i osetimo, osim ako stalno ne podešavamo svoje instrumente za uočavanje i osećanje. Povezanost nam malo znači, dok ne podesimo svoje frekvencije na njeno značenje.
Povezanost je najvažnija u životu.
A možda i van života.
Rastemo u majčinom stomaku povezani sa njom, sa izvorom, sa univerzumom. Rođenjem se odvajamo od svega, upadamo u život naglavačke, sa zadatkom da se opet povežemo, kroz odrastanje i iskustvo.
Dolazimo sa skicom mape koja treba da nam omogući da se setimo šta nam je činiti.
Prosto je, samo treba da pređemo igricu. Možemo da se vraćamo na nivo koji nam teško ide mnogo puta. Ne možemo da preskačemo nivoe. Imamo pomagače i ometače. Vozimo. Prevrćemo se, ispadamo sa piste, grešimo, idemo ponovo. Skoro sve je isto kao u igrici. Osim što nema života koje možemo da uštekujemo. Ako poginemo, gotovi smo.
To saznanje nas ometa da se opustimo i vozimo. Umesto da nam pomogne da se opustimo i vozimo.
Jer, šta god učinili, to je samo vožnja. Prešli igricu ili ne, potrošićemo gorivo, ugasićemo se. Stići ćemo do kraja, ovako ili onako.
Zabavnije je ovako.
Izbačeni u vožnju sa nepreciznom navigacijom razvijamo pažnju i postajemo vešti vozači. Ili ubice na drumu. Ili prevoznici. Naučimo da vozimo sami ili nam se vožnja uopšte ne mili ako nemamo koga da povezemo i da ga zadivimo.
Povezujemo se sa sobom kroz potrebu za drugima.
Vozimo zaobilaznim putevima, da povežemo sva odredišta kroz sebe.
Koliko daleko uspemo da se odvezemo, toliko ćemo uspeti da se ispovezujemo. Sa sobom, sa izvorom, sa drugima, sa svime što jeste.
Premnogo je loših vozača. Sebičnih manijaka, pijanih manijaka, uplašenih manijaka, užasnutih manijaka… Neki jurcaju da završe igricu što pre, nekima je beskrajno upaljeno crveno na semaforu, neki još nisu stigli do prve raskrsnice i prešli prvi nivo, iako voze već sto godina.
Neke je strefio infarkt za volanom, pre nego što su se povezali – kao da se nikad nisu ni povezli.
Ne koristim kočnicu, ali umem da dodajem i oduzimam gas i menjam brzine. Ne volim reli, ali volim igricu. Ona traži da prilagodim vožnju. I da ponekad pretičem u krivini.
Da povežem opuštenost i rizik.
Prethodne tekstove iz serijala “Cigla u glavi” pročitajte ovde.
Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.
