Odgledah jedno 28. put “Zid” (The Wall) i opet se raspametih. Kako brutalno, istinito i sa kakvim savršenim umetničkim otklonom! Možda ne baš onako kako najbolje razumem i primam, ali savršeno. Paralelno sa filmom, koji prilično znam napamet, odvijao se moj lični film i zaokupio me za dve nijanse više, jer, iako je iz moje glave, gledala sam ga prvi put.
Sa novim ljudima, sve mi je novo.
A onda, shvatim da sve to znam. Iz nekog drugog filma.
Onog paralelnog.
Dakle, prva projekcija u društvu jednog nedavno punoletnog momka, koji još nije otkrio “The Wall”, jedne vrlo maloletne devojke, koja se od detinjstva plaši tog filma i još krije glavu kad idu one scene sa mlevenim mesom i još jednog malo punoletnijeg momka, koji još nije stigao da gleda taj film više od pet puta.
Sedimo u mraku, gledamo.
Kakav trip! Moja omiljena scena u filmu!
A onda, pre polovine filma, punoletni momčić zaspi kao beba.
Posmatrajući ga, setim se odakle mi je sve ovo poznato. To sedenje za stolom, tripovanje na muziku, komentari, spremanje klope u sitne sate za svu decu, fascinacije, filozofije, zezanje i smeh.
Već sam sedela u ovako generacijski mešovitom društvu, samo, predsedavala je jedna druga dama, majka i drugarica, sposobna da sve podeli sa nama. Obožavala sam je. Svi smo je obožavali. Sviđalo mi se kako njena deca rastu, sviđala mi se njena treperava energija, ludački kapacitet za veselje i način na koji je sve što jeste delila sa nama. Potpuno, bez zadrške, bez zidova, kao da sutra ne postoji.
Čoveče, sve sam naučila od Boje, baš onako spontano kako najbolje razumem i primam. Do te mere, da uopšte nisam bila svesna da sam preuzela njenu ulogu u potpunosti i sad kad Boja ima oko šest banki i vodi daleki život o kome skoro ništa ne znam, ja sam Boja. Toliko, da uopšte ne mogu da osetim da mi nedostaje. Savršeno sam presrećna što ona živi i što je to što jeste. I što mi je više nego bilo ko ikada u celom mom skoro poluvekovnom životu dala dozvolu da živim to što jesam.
Oduvek postoji žena koja ima toliko topline, ljubavi, energije i mladosti, da može da daje i daje, da rasipa i da i dalje ima suviše svega, čega su svi okolo gladni. I ta žena svetli u mraku strahova, olako barata krhkim građevinama ega i osetljivim dušicama u nežnim godinama, okupljajući oko sebe životinje, decu, mlade i odrasle sa posebnim potrebama. Posebno povređene, posebno lude, posebno preosetljive, posebno gladne, ranjene, uskraćene, napaćene, nesigurne, koji posebno sijaju svojom potrebom da izrastu i zablistaju. Svačija mama. Sve razume i sve prihvata i svima sve daje. Dostupna, otvorena, bez distance, do guše upletena u život, a nimalo sputana. Ima sreće svako ko ju je ikada upoznao, u bilo kom vremenu i životu pod bilo kojim imenom. Svakome treba bar jedna zvezda pod ovim otrovanim plavim nebom.
Prosta je nauka o zidovima. Nijedan nije dovoljno visok, ni potpuno nerazrušiv.
Još prostija je o ljudima. Nema nikog ko je propao u pokušaju da sazida neki baš visok i baš otporan zid.
Ređi su oni koji su uspeli u pokušaju da svoje zidove poruše i ruševine kultivišu puzavicama i zelenilom.
Da obrnu ceo krug i ostanu živi i mladi do kraja.
Prethodne tekstove iz serijala “Cigla u glavi” pročitajte ovde.
Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.
