Uopšte ništa ne mora da se desi, osim da budem tu. Da asistiram životu. Da hranim, dajem, hrabrim, grlim, smejem se, dišem.
Hoću li ostati ovde sve do jutra? Ko zna. Jednog jutra svakako neću osvanuti da se gledam sa suncem, da gutam kišu i grlim vetar. Nemam ambicije da živim večito. Samo dotle dok je život dobar. Ali ako život ima ambicije da bude dobar do poslednjeg daha, neće mi biti žao da odem. Biću zahvalna. Jer već jesam. I imam ambicije da ostanem zahvalna. Srećna sam što sam dogurala dotle da otkrijem kako je život dobar. Što sam odbacila toliko ograničavajućih ideja o tome šta je sve potrebno za dobar život, šta mi sve nedostaje za sreću, ko mi sve treba za ljubav.
Srećna sam što sam srećna. Toliko je dobro! Sreća se hrani sama sobom, uopšte joj nikakvi uslovi, dodaci i razlozi nisu potrebni.
Mislim da je sreća došla umesto cinizma. Umesto tripoznog, nadobudnog, preosetljivog intelektualnog stava o filozofiji, poeziji, smislu, Bogu, radosti, ljubavi. I kad se pamet pomeri da ne smeta, filozofija, poezija, Bog, radost i ljubav imaju svu slobodu da se integrišu. U obično osećanje ničim izazvane sreće. U osmeh koji ponekad krijem dok hodam, da ne nerviram namrštene, gorde, ozbiljne, maskirane. U ritam koji me tera da mrdam dok čekam u redovima i blejim pred izlozima. Često pevam. Ponekad shvatim da imam publiku, pa prestanem, iz pristojnosti. A onda mi neko kaže kako me je video preko ulice, kako đuskam pred nekim čizmama u izlogu i kako sam mu ulepšala tmuran, vetrovit i namršten dan od koga se ježio dok mu nisam ušarenila vidokrug.
I opet se kezim kao manijak. Nemoguće je iskulirati kad je život toliko dobar.
Aleksina Đorđević
