Ima jedan trenutak kada se svest prelomi i vi u sebi dobijete određene znake. To je najbolji trenutak u vašem životu, samo ga niste u tom momentu svesni. Treba vam vremena, a treba vam i hrabrosti, da ga priznate, a i prihvatite. Kao da ste sami na sebe bacili love spell. Krene da vam tutnji u grudima, pišti u ušima, ne znate šta ćete sami sa sobom, ne znate gde da se okrenete, koju pozu da zauzmete, pa da zaspite… Počnete budni da sanjate, da maštate, da prizivate u svoju svest nešto što se nije desilo, a možda se i desilo ili će se tek desiti… Kakvo je to stanje ludila! Kažu da je to polusvesno stanje kada ste spremni na sve, možete sve, ne osetite nikakvo opterećenje, lako vam je da pomerate i planine ako treba, a oko vas kovitla energija vaših stanja kroz koja prolazite i to svi osete na neki svoj način.
Kada zakoračite na ulicu, ljudi vas pomnije posmatraju, osvrću se, osmehuju vam se, pozdravljaju vas na sasvim nov način, pitaju se, traže ili vam kradu malo te energije. Nekako sve oko sebe privlačite kao da ste postali energetsko polje koje uvlači unutar kruga ludila i magije. A u stvari nikome ništa nije jasno, a svi vam zavide. Svi bi da prenesete malo i njima… da okuse… a nisu svesni da sami moraju doći do toga. Probuditi se, pa zakoračiti preko litice.
Ima jedna priča… Žena i muškarac u svetovima za sebe, traže nešto večito, vijaju, nisu zadovoljni, nisu srećni potpuno, bezuslovno, nešto im nedostaje, ali ne znaju šta je to. Ona odašilje svoju energiju na jednu stranu Vasione, on odašilje svoju energiju na drugu stranu Vasione… Ne sreću se, ne poznaju se, ne traže se uopšte. Žive svako svoj život kao da nijedan drugi život ne postoji. Običan, nimalo poseban, nimalo lud, bez vrtloga energija koje se ukrštaju… svesni da nešto ne štima, ali žive, ne znajući da može bolje. Vasiona poludi, muka joj je od gledanja takvih života, muka joj je od same pomisli da neko ne menja ništa svesno, nego pušta da sve ide nekim ustaljenim, nepromenjenim, nezadovoljnim… i odluči da preseče tu sivu liniju života. Pokupi sve njihove energije, pokupi svu ludost pomišljenu, sanjanu, željenu, sve što su ikada poslali u Vasionu, nesvesni da to rade čim misao puste da kovitla umom. Mudro i sa osmehom, Vasiona pomeša sva ta stanja, sve što je našla, sve što se moglo sakupiti, a sakupilo se tu svega i svačega… i napravi šejk od zvezda i vatrometa, napravi noći obasjane mesečinom, napravi zemlju po kojoj je lako i lepo koračati, napravi da u srcima krene da im dobošari neko novo stanje, neka energija koja kola, struji, ne može se izbeći niti izbaciti iz sistema. Pomeri određene znake u njima, na putu pred njima i oni se, nesveni da će se sresti taj dan, sretnu na sasvim nekom obično neobičnom mestu. To je stub sudbine za koji se sve zakači i on krene da svetli bojama koje tek trebate prepoznati, nema druge. Vasiona, večiti manipulator sreće i energije, koja ne podnosi dosadu i monotoniju, ne podnosi lica koja se ne smeju, koja ne umeju da zažare nebo očima, odluči da ih spoji na svoj način. I njih dvoje se upoznaju. Nemaju oni pojma da je to Vasiona namestila, nemaju oni pojma da se neko posebno bavio njima, posmatrao ih godinama, istraživao, čekao da se trgnu, pokrenu, probude, pa na kraju uporedivši energije, shvativši da gube vreme, rešio da stvar preuzme u svoje ruke, da je pravi momenat.
Prvi dodir jednog sa drugim je nesvestan. Nešto jeste, ali ne umeju da prepoznaju. Već neki sledeći susret otvara im vidike na druge strane, energije se već mešaju na svoje načine, uvezuju, prave se čvorovi, boje se rastapaju od vreline koja izbija iz pogleda i slučajnih dodira, a sve ostalo polako ali sigurno postaje nebitno, nevažno…
Bezuslovna ljubav dva srca i ruka u ruci
Vasiona je bacila Love Spell i život je dobio nove linije na dlanu. Pojavile su se same od sebe, preko noći, dok su njih dvoje provodili vreme sanjajući, na njihovim dlanovima ucrtale su se mape koje će ih voditi ubuduće, napravile su putanje, smisao, plan i ako bi se svako od njih zagledao malo bolje, prepoznali bi sve to… uočili promenu… ali to nije poenta, videli oni mapu ili ne, srce čita tragove i znake, a svest preuzima kormilo, vodi tamo gde ni ne misle da idu. Odjednom, zemlja se brže okreće, planete luduju svaku noć, zvezde žmirkaju, namiguju, muzika šalje tajnu poruku, ljudi se osvrću, traže, ispituju, deca se oduševljeno gube u pogledima zanesenih, snovi ne idu spavačima, samo budnima… Leptiri vode ljubav sa zmajevima, plamen sa vodom, nebo sa zemljom, cveće sa mesecom… sve nemoguće postaje moguće. I onda se nađu tako, nos uz nos “na centar”, dah uz dah… sede, u nekom poluzagrljaju, nežno jedno drugom očima ispituju svaki trag poljupca, svaka pora upija miris onog drugog, skladišti ga negde u srcu za poneti, za zauvek… da se upamti… dugo posle sanja… a srce dobošari, luduje, pa se smiruje, pa opet ukrug… kao da bi pobeglo napolje u te grudi preko puta, a onda zastane… ne zna na koju bi stranu… gde da nađe prolaz.
I odjednom, ruka u ruci, prsti ispituju prste, oblike, putanje, svilen dodir kože koji budi svaku uspavanu želju… kao da dodirujući nečiji palac, dodirujete njegovu dušu… budite strast i vatru koja dugo posle gori, tinja, pa bukne, pa se smiri, ali gori… ne prestaje… Unconditional love… Oboje svesni da je to trenutak koji se javlja jednom, svaki naredni je trenutak za sebe… oboje ludi, nesvesni, bolno uvučeni jedno u drugo, nepremostivo preplitanje duša u jednu, razumevanje, a potreba za dodirom kao neiscrpna inspiracija umetnika koji dan i noć vaje svoje najbolje delo… nikad zadovoljan, nikad privodeći kraju, jer ta inspiracija će nestati ako dodir sa glinom, vrelom od ruku, prestane da se obnavlja… isto tako je i sa njima… još jače, još veće, još bolje… Nežan ugriz donje usne, kao da mu kradete srce krišom, uzimate mu sve, a on je svestan, ali se prepušta i traži još, nudi još… kao da ste mu dušu dotakli usnama, pa je grejete, budite, uspavljujete, mazite, volite, čuvate. I prođe taj trenutak… navale drugi, gomila u rojevima, ne znate gde bi se pre okrenuli, koji je bolji od kojeg, lepši, strastveniji, nežniji, koji više znači od kojeg, koji vam više i dublje ulazi u srce… okrenete se, osvrnete, pogledate za sobom, pa oko sebe, pa pred sebe i ništa vam više nije važno… ništa drugo i ne postoji osim tih trenutaka, osim osećaja da se vaša duša u večitoj igri ljubavi slila u drugu dušu pod činima Vasione, pa mirno nastavite dalje niz ulicu… u susret novim trenucima… novom dodiru lica, nosa, usana, poruka ispisanih prstima… kože uz kožu, stapanja energija kroz sve puteve strasti. Bezuslovna ljubav magije dva srca…
Maja Wu (rođena Bjelić) je Somborka, zaljubljenik u život i pisanu reč, a kao čuvar nepresušnog izvora Univerzuma u duši našla se u ulozi blogger-a i kreirala svoj svet nastranici kojim jedri svim morima srca. Granice ruši plesom reči iz svog pera, a snovima korača kroz nedosežno. U pasošu joj je ceo svet, u očima nebo… Možda je i vi sretnete negde na ulicama nepoznatog grada kako zaneseno piše upravo o vama…
