Dostizanje ciljeva je mit – jer čim dosegneš ono na čemu radiš, pronađeš ono za čim tragaš, postaneš ono što hoćeš da budeš, čim manifestuješ postignuće, proboj, pomak, osvajanje nekog mesta u sopstvenom životu i u sebi, u svom unutrašnjem životu, nastavljaš dalje. Život ima taj nezgodan običaj da ti ne dozvoljava da se zadržavaš dugo na jednom mestu, da se odvija u fazama i da faze nadovezuje jedne na druge. Nema predaha u napredovanju. Ne zato što si jako ambiciozna i stalno želiš da ideš dalje, nego zato što, ako hodaš ukorak sa svojim životom, onda hodaš. Pa i kada se saplićeš i zastajkuješ, život pronađe načina da te ubrza – obori te, pa te kotrlja neko vreme, dok opet ne uhvatiš korak. I ne možeš koračati unazad, pravo napred je jedini smer koji postoji.
Ako radiš na sebi i očekuješ da ćeš jednog dana dostići određen stepen svesti i samosvesti, da ćeš rešiti probleme i odahnuti, pa onda uživati u udobnosti položaja koji si osvojila, perspektive koju si proširla, osećanju stabilnosti i smirenosti koje si postigla– ljuto se varaš. To su očekivanja. Nisi još uspela da se oslobodiš očekivanja? Pitanje je i da li ćeš ikada uspeti.
Takođe, jedan od omiljenih trikova života, na koji stalno nasedamo, jesu krugovi i spirale. Taman zatvoriš jedan krug, osetiš olakšanje, poveruješ da si neke stvari rešila, uobličila, zatvorila – otvara se sledeći krug, koji je u stvari, samo širenje tog istog kruga. Oljuštila si jedan sloj nesvesnih sadržaja, obrazaca i uverenja i u trenutku dok osećaš jasnoću i doživljavaš olakšanje, ukazuje se sledeći sloj iste stvari. Idemo dublje, jer sledeći krug je ispod, koliko i okolo. A isto i gore. Uhvaćena si u spiralu, vrtiš se u njenim krugovima, ponireš u dubine novootkrivenih slojeva, da bi se uzdigla u visine kojima težiš. Crvotočina –dešava se odjednom svuda i proteruje te kroz realnost, kao bilijarsku kuglu kroz rupu u stolu.
