Čim savladaš jednu lekciju, prelaziš na sledeću – a one su povezane, kao listovi u knjizi, kao radnja i interakcije među likovima na tim listovima. Zaplet je u toku. Pojavljuje se neko (nešto) iz prošlosti, da ti pokaže šta još imaš da uradiš, iako si mislila da si to već uradila. Prosto ne možeš da izgradiš bezbedno mesto i da ostaneš na njemu. Jer čim stupiš na njega, ono počinje da se transformiše. U novi izazov. Osvojila si jedan vrh, ali gle, to uopšte nije najviši vrh planine, eno ga sledeći, tamo gore. Nastavljaš uspon. Do novog vrha. Na kome ustanoviš da ima još. Da taj vrh ima svoj koren do kog će te ona spirala zavrteti, tako da ne znaš šta je gore, a šta dole, znaš samo da osećaš visinsku vrtoglavicu dok se strmoglavljuješ u nešto što je mnogo dublje od onog gde si sada, dok je istovremeno i na mnogo većoj visini.
Ljudi stalno pokušavaju da ostanu na vrhovima koje su osvojili i otkrivaju da to nije moguće. Vrhovi utanjaju, tlo se podiže, spušta i ugiba, kao da jašu razjarenog bika. Ili im uspeva da uvere (slažu) sebe mešajući zonu komfora sa onim što im je potrebno. Zaglave se, energija im se zgusne i zamrlja, stvrdnu se i skvrče, izgube životnost, izgube tok, osuše se i odseku od svog života, u suludom naporu da zaustave promenu. Da prekinu napredovanje. Da ne idu napred, da krugove i spirale svedu na veličinu sopstvenog kaveza. Ne znaju zašto su bolesni. Ogorčeni. Ljuti na sve oko sebe. Nezadovoljni. Pakosni. Ludi. Ne znaju da se promena nastavlja u njima i degradira ih i rastače, ako odbiju da je prate i da sarađuju.
Ne postoji cilj na koji stigneš i onda se odmaraš do kraja života, osim ako to nije sam kraj života. Ali, to je možda samo još jedno iluzorno očekivanje. Možda tada samo ostaviš telo, i uletiš u sledeću Crvotočinu.
Naslovna fotografija: instagram.com/blvckd0pe
Aleksina Đorđević
