Italija je fantastična zemlja. I nije slučajno deo maštanja mnogih putnika. Pogledajte samo njenu istoriju, prirodu, mentalitet, modnu/dizajnersku industriju, geografski oblik, hranu, kinematografiju. Za fudbal i mafiju ne mogu da govorim iz ličnog iskustva, pa ću se držati onoga prethodno nabrojanog.
Riomađore
Do sada su mi se putevi po kojima lutam pružali najčešće u njenom pravcu. A kako ne verujem u slučajnosti, ispričaću vam kako sam stigla do “pet zemalja”, ili Cinque Terre. Početkom 2013-te dogovarala sam letovanje sa Jasminom, i već smo odlučile da će nas sunce tog leta grejati u Italiji. U glavi sam imala fotografiju koju sam jednom negde videla, strma litica nad malim, morskim zalivom i po njoj gusto poređane šarene kućice. Osim da se radi o Italiji, ništa više o tom mestu nisam znala. Svaka pretraga me je uporno navodila na tada čuveniji Pozitano i odustala sam od moje slike iz glave. Kada su avionske karte i smeštaj u Rimu bili uveliko rešeni, jednog vikenda u poseti roditeljima ušla sam u garažu da ostavim neke stvari i dok sam se tu vrtela sasvim slučajno mi pogled padne na stare novine koje su virile ispod nekih kutija. Na prvoj strani crno-bela fotografija, izvitoperena od kvašenja, bila je ista ona šarena slika koju sam dugo čuvala u glavi. Sagnula sam se da je izvučem, a ispod je pisalo Manarola, Činkve Tere. Odgovor koji sam dugo tražila na internetu našao je mene u tatinoj garaži.
Manarola
Pet zemalja su, nabrojano od juga ka severu, Riomađore, Manarola, Kornilja, Vernaca, Monteroso al Mare, a mi smo apartman iznajmile baš u onoj sa slike. Prva četiri mesta su smeštena na strmim liticama, u njima nema hotela niti automobilskog saobraćaja, ulice su uske, krivudave, pešačke. Sve u njima je neodoljivo filmski. Osim što su međusobno povezane vozom, koji je interesantno tačan, između njih postoje i davno utabane, zemljane staze. Šetati njima je zadovoljstvo.
Kornilja
Doputovale smo vozom iz Firence, pa od stanice pešačkim tunelom pravo na glavnu ulicu i kuću naših domaćina, starijeg bračnog para. Uska i visoka građevina, svim kapacitetima posvećena je turizmu. U prizemlju je kafe/pekara, na spratu maleni restoran, iznad toga je bila naša terasa, a gazde su u potkrovlju. Kada nas je smestio u prelepu sobu, poslužio nas je domaćim vinom i potrudio se da nas malo upozna. Za Srbiju nije bio siguran, ali se Jugoslavije seća. Kao i Tita.
Vernaca
