Tokom sedam dana, koliko smo provele ovde, nismo imale veliku sreću sa uslovima za kupanje i sunčanje, ali nas u lutanju ništa nije ometalo. Riomađore je najmanje od svih pet sela, i sa najmanje sadržaja. U njemu smo se zadržale toliko da se fotografišemo po kiši.
Monteroso al Mare
Manarola je uz Vernacu najčuvenija. Odnosno, fotografije ova dva mesta se najčešće pojavljuju na internetu i u turističkim časopisima pod imenom Činkve Tere. Manarola ima taman toliko sadržaja da vam ostavi vremena i za odmor. Nekoliko sporednih, uskih uličica koje se penju visoko iznad mora, širok, izbetoniran pristup moru koji može poslužiti za ulazak u vodu i sunčanje, stazu oko zaliva sa koje se pružaju odlične vizure za fotografisanje, vidikovac u vinogradu iznad sela, neobično groblje na steni, i takav položaj u odnosu na Mesec da ih uglavnom možete uhvatiti fotoaparatom u lep zajednički kadar.
Staza od Monteroso al Mare do Vernace
Kornilja je utvrđena visoko na steni, manja od Manarole, ali veća od Riomađorea. Ona nema direktan dodir sa morem, a i od železničke stanice je deli pregršt stepenica. Ovde arhitektura i urbanizam asociraju na utvrđenje. Sve je mnogo zgusnutije, tešnje, uže, krivudavije, drugim rečima romantičnije, uzbudljivije, neobičnije. Restorani i kafei su minijaturni, sa po dve, tri stolice i stočićem ispred ulaznih vrata, jer za više nema prostora. Poseban doživljaj.
Pogled sa staze
Vernaca obigrava oko zaliva na čijem je jednom kraju trgić sa crkvom, a na drugom utvrđenje sa visokom kulom. U odnosu na prethodna sela, reklo bi se, prostrano, ali i življe i tokom dana i tokom večeri. Sadržaja je znatno više, pa turisti imaju više razloga da se tu zadrže duže. Pristanište za čamce je dobro mesto za posmatranje Vernace sa mora, a najlepše vizure su ipak sa staze u brdima.
