Dragi dnevniče,
nije lako hodati u mojim cipelama. Svako to nekad pomisli, kaže, svako to nekad oseća, od prosjaka i skitnice ispod mosta, do direktora svetskih banaka i uspešnih generala.
I ja isto tako, i osećam, i mislim, ali se ne bunim. Ne, moje cipele, moji izbori, uvek bili, ne žalim ni za jednim. Svaki pogrešan me je nešto naučio, svaki pravi izbor je dobio zasluženo priznanje.
Ponekad, kad pomislim, gde bih se sa ovom pameću vratio radije, poželim da se vratim onim najtežim trenucima u životu, onim noćima, kad se samo za običan dah borim od strahova, i tuge, i nepravde koja se valja sa zorama i sumracima.
Da se vratim tamo, da vidim da li mi je nešto promaklo, u trenu kad bih klonuo duhom, prepustio se milosti i dobroj volji bogova, u koje inače, u dobrim noćima ne verujem.
Znaš, moj dnevniče, nije lako hodati u mojim cipelama. Nije lako, ali je zabavno. Jebeš cipele kojima se ne možeš pošteno smejati, onako kao Čaplinu kad se zakači štapom i okrene oko bandere, a desetorka koja ga juri, protrči pravo napred, a ti kao dete u mraku bioskopa skočiš sa stolice, cikneš onako iskreno zadovoljan što je on pobedio, jer ima bušne cipele i palac koji viri iz čarape.
Onako, među nama nek ostane, dnevniče moj, ja mislim, da nije lako hodati u bilo kojim cipelama, ne vidiš svoje prste, ni pete, već samo đonove i pertle, pa od silnog sjaja ili mekoće, više ne znaš ni ko si, ni šta si, ni kako svet bez cipela izgleda. Šta znači hodati slobodno, bos po travi ili uz Dunav po mokrom pesku, kad se leti povuče. Jer kad ne znaš slobodu bosih nogu, onda ne znaš ni ljubav, ni život, samo strahove, pa biraš cipele, umesto da biraš smejanje, cipele umesto Čaplina, i nekih pogleda i dodira, izabereš cipele da ne gledaš sebe, baš onakvog kakav stvarno jesi.
Eto, kažem ti, nije lako hodati u mojim cipelama. Stvarno nije, ali je nezamenljivo. Uveče kad ih skinem, pa izvadim kamenčiće iz đonova i poslažem ih na policu, mislim kamenčiće, sa svim onim od juče i prekjuče, i od prošle nedelje i godine. I svaki u sebi nosi neku priču, i malu mudrost, s kojom ne možeš ništa na svetu, al’ joj se možeš smejati, il’ plakati, il’ jednostavno rado sećati.
Onda ih onako iskusne, razgažene i rabljene, očistim i stavim na policu, i znam da se niko za njih ne bi menjao. Ne bih ni ja, mada nisam siguran zašto, pa ponekad tako pred jutro razmišljam, jel zbog rupa i kamenčića, Čaplina i osmeha, dodira i ljubljenja, ili samo zato što suviše volim reći “eh moj dnevniče, nije lako hodati u mojim cipelama”.
Preuzeto iz: “Besmislenog dnevnika jednog H8-era”
Amitz Dulniker u zvezdanom nebu vidi šta ste sve sakrili od sebe i drugih. Zna šta želite, mislite i volite. Zna sve: da ste nesrećni, nesigurni, perverzni i neodlučni. Ako budete dobri, neće to podeliti sa drugima. Amitz je takođe i autor “Besmislenog dnevnika jednog H8-era”.
