Brzo čitanje ili speed reading je tehnika koju bi verujem svako želeo da savlada i počne da čita nekoliko puta brže nego što to sada radi. Lično sam pomalo skeptična po tom pitanju, pitam se kako je ono moguće, ali ovde su razlozi zašto ovom tehnikom treba barem pokušati ovladati.
Ako uzmete štopericu i merite sebi vreme čitanja teksta prosečne težine – ne slikovnice i ne stručnog teksta – trebalo bi da za jedan minut uspete da pročitate 15 do 25 redova teksta. Ako se u svakom redu nalazi u proseku po deset reči, to bi bilo 150 do 250 reči u minutu. Toliko brzo čita prosečni čitalac. Ako isti taj tekst pokušate ponovo da pročitate za isto vreme, ali čitajući naglas, trebalo bi da dođete do približno istih rezultata. Možda ćete pročitati neki red više ili manje, ali i dalje u okviru proseka. Zaključak je da mi umemo da čitamo samo onom brzinom kojom umemo da govorimo. Ali, stvar je u tome što mi umemo da razmišljamo mnogo brže nego što govorimo i da to treba pri čitanju iskoristiti.
Kako? Prosto – vežbom!
U suštini, treba da naučimo da izbegavamo nekoliko stvari. Dok čitamo, mi izgovaramo reči – u sebi ili naglas – i to usporava naše čitanje. Sa jedne strane to oduzima vreme, ali sa druge strane oduzima i od koncentrisanja na sam sadržaj. Za vreme čitanja, mi jednim delom mozga razmišljamo o tome šta čitamo, ali drugim samo pokušavamo pravilno to da izgovorimo. Kao i kada čitate nešto naglas pred drugima i kada vas pitaju o sadržaju toga što ste pročitali, često ne znate ili znate mnogo manje nego što biste znali da ste čitali sami, u tišini. To je zato što se koncentrišete na to kako ćete pročitati više nego na to šta ćete pročitati. Kada čitate za sebe, naravno da manje pažnje obraćate na to da svaku reč pravilno izgovorite za sebe, ali ipak trošite vreme i pažnju na to da ih izgovorite. Tako smo naučili u školi – pročitaš jednu reč, onda pogledaš drugu, i tako redom.
I pošto se koncentrišemo na svaku reč posebno, pogledamo je, pročitamo, pa tek onda idemo na sledeću, gubi se koncentracija i posle nekog vremena sve se češće dešava da neku rečenicu pročitamo i više uopšte ne znamo šta smo pročitali pa moramo da se vratimo. Neka istraživanja su pokazala da prosečan čitalac pri čitanju trećinu vremena provede vraćajući se na ono što je već pročitao jer nije zapamtio ili razumeo.
Brzo čitanje to želi da izbegne time što se ne fiksira na pojedinačne reči. Utvrđeno je da mozak registruje reči i pojmove mnogo brže nego što nam je potrebno da ih izgovorimo. Dakle, brzo čitanje se zapravo zasniva na primećivanju reči, samo bacanju pogleda na njih. I mnogo vežbe. Treba vežbati prvo brzinu, naučiti sebe da reči ne čitaš nego ih samo pogledaš, a onda treba vežbati i razumevanje pročitanog (“pogledanog”), i shvatanje smisla tih reči. I, s obzirom na to da oči privlači pokret, tokom čitanja pomaže ako prstom ili olovkom pratite ono što čitate. Teže će vam pažnja biti odvučena drugim pokretima.
Brzo čitanje treba vežbati barem dvadesetak minuta dnevno. Ja još uvek nisam previše napredovala, ali verujem da je napredak moguć. Ovo što pišem je samo uvod jer nisam stručnjak, ali mislim da je vredno pokušaja. Za objašnjenje tehnika i toga kako tačno naučiti brzo čitati ne mogu vam mnogo pomoći, ali postoje razni kursevi na kojima možete naučiti ili poboljšati ovu tehniku.
Kada sam čula za brzo čitanje, moja prva pomisao je bila da se gubi mnogo od samog sadržaja dela – mogu brzo nešto da pročitam i shvatim da je lik išao prema kući, ali izgubim mnogo od samog opisa i detalja i onoga što je zapravo jedinstveno u nekom delu. Međutim, oni koji znaju brzo da čitaju kažu da ne gubiš baš ništa jer kada naučiš sve da primećuješ mnogo brže, tvoje čitanje više liči na film. Kada vidiš grupu reči, u stvari vidiš sliku.
I Džon Kenedi učio je brzo da čita i jednom prilikom se pohvalio kako ume da za jedan minut pročita 1,200 reči (prosek je 150-250)! Posle je priznao da je ipak malo preterao, ali ako savladate brzo čitanje, svakako ćete biti u stanju da za minut pročitate barem 600 reči. Jedino je sporno to koliko ćete shvatiti od sadržaja. Postoje i malo drugačija iskustva, na primer: Brzo sam čitao “Rat i mir”, mislim da se radnja dešava u Rusiji. Ali ja i dalje mislim da vredi pokušati naučiti, jer postoje oni koji su uspeli, a to znači da sigurno nije nemoguće.
Bojana Ilić je studentkinja germanistike i danskog, obožavateljka Nemaca i nemačkog jezika, plavih ljudi i sladoleda! Zapravo obožavateljka svih jezika, sa misijom da govori barem 8 (uskoro). Kažu kreativna, ona bi pre rekla šarena. Jer život je šaren…
