Važi se, krajnje je vreme bilo da prestaneš da vičeš, crče mi zvučnik.”
Pa sad lepo uzmemo šifrarnik pa dešifrujemo sadržaj konverzacije. Sve su oni lepo jedno drugom rekli. Ona je kao malo ljuta što se on ne javlja. On to shvata i ulog podiže na viši nivo izigravajući šmeleta. Ona kapira da mu je ego trenutno kao soliter i podiže ulog spuštajući ga na zemlju. On shvata da takav nastup kod nje ne pali, pa brzo baca foru na svoj račun, i pita je da se nađu, zato što, zapravo, želi da je vidi. Pošto i ona želi isto, ali karte joj se ne otvaraju baš tako lako, baca bezazlenu foru, kojom mu daje potvrdan odgovor.
Ovo dvoje su lepo počeli da se igraju, ali su se malo zaigrali. E sad, koliko se stvarno i razumeju, to je već viša matematika. Epilog celog ovog primera može biti ili nastavak žmurki, dok nekom ne dosadi da broji, ili konačno pisanje u jednom redu. Mada, za sada su mi mnogo simpatični i pored toga što su svojeglavi do besvesti.
Nekada i čitanje između redova može imati posebnu lepotu. Tako neke stvari, iako nikada izgovorene, prećutno se podrazumevaju i daju neverovatnu draž. Nekada reči mogu samo da budu suvišne.
Ana Petković voli sunce, ljubav joj je glavni pokretač, a inspiraciju nalazi u sitnicama. Malo joj je potrebno za sreću. Život grli obema rukama. Menjala bi omiljene cipele za kutiju Medenog srca ili kesicu Čoko smokija. I da, misli da zna sve k’o matora.
