Da li mi zaista sami upravljamo našim životima? Običan, kao i strastven vernik bi nam iz stopa odgovorio kako su naše sudbine već davno skrojene i kako su sva životna iskušenja provera naše izdržljivosti. Ako smo tom mišlju vođeni, odstranićemo vrlo lako mogućnost da se neko iz zle namere poigrava našim životima. Shvatićemo svaki doživljaj kao: “Moralo je tako da se desi”.
Međutim, šta ako važi ona stara da su ljudi krojači svojih života? Šta ako sudbine nema i da je svaki proživljen trenutak, bio on mračan ili svetao, zapravo naših ruku delo?
Ako se tu nekako složimo, složićemo se i oko toga da naši životi nisu samo naši. Odnose koje razvijamo sa bližnjima svakako utiču na ono što se desilo, što se dešava ili što će da se dogodi.
Danas, zapravo, proučavamo kako valja da se ponašamo onda kada nam se makaze i konci naših života izmaknu kontroli, kada osetimo da smo, zapravo, nečiji pajac i da taj neko uživa posmatrajući muke koje nam stvara.
Dešava vam se nešto, bilo šta, a vi psihički slabite dok pokušavate da razrešite vaš problem. Prva pomoć ili prvi oslonac su prijatelji. Govori im se razlikuju, ali smisao ostaje isti: navodno ukazuju pomoć. Satima poprimate savete gomile ljudi. Vi se i sami u moru tih saveta gubite i još teže pronalazite rešenje. Kao da i ti prijatelji više to nisu. Možda vam iz najgore namere pune uši, ko zna šta se po tuđoj glavi mota.
Prestajete da verujete. Sluđeni ste. Aman, ko tu meni misli dobro, a ko zlo?! Kao da se čitav svet urotio protiv mene. Mnogo putokaza koji vode ka, navodno, najboljem smeru, a nigde konačnog pristališta i izlaza.
Polazim od toga da ljudi naviknuti na socijalno okruženje više ne bi mogli da bez ljudi opstanu. Međutim, svaki odnos je zasnovan na razmeni. Dajemo da bi dobili. Ne možemo da isključimo reč “korist” kada su ljudski odnosi u pitanju. Ta korist nije uvek materijalna, ali tvrdim da postoji.
Zašto je ovo važno? Svesno ili nesvesno koristimo ljude oko sebe kao i što oni koriste nas. U nevolji koristimo pomoć prijatelja. U sreći koristimo njihovo radovanje da bismo bili srećniji. Ta razmena je čista zla navika. Budimo individualisti u pravom smislu.
Možemo i ono što nismo znali da možemo
Niko se ne može radovati vašoj sreći onoliko koliko i vi, niti ko može cmizdriti nad vašim mukama onako kako vi možete. Znači možemo sami donekle. Ljudi jesu važni, ali ste vi u vašim nedođijama ili vašoj sreći ključni faktor.
O sebi ne govorite mnogo. Vašu Ahilovu petu ne mora svako da zna. Ukoliko su problemi već nadošli, zatvorite sebe za ono što vam drugi pričaju. Slušajte sebe, prizovite vaš razum i vašu moć rasuđivanja u pomoć.
Ako ikada osetite da vam većina radi o glavi, setite se da ste vi dozvolili da se drugi bave i upravljaju vašim životom. Budimo ujedno i orkestar i plesač našeg života.
Elena Ederlezi svakako nije ono što drugi očekuju da bude, još je manje ono što očekuje od sebe same. Student filozofije, pisac, pesnik, siroti pesnik. Velika nezadovoljština, fascinirana Romima, opsednuta modom i kune se da je Niče živ sigurno bi ga smotala.
