Sećam se, jednom prilikom, sedeo je tako kao kakav alfa mužjak. Uvek je imao neverovatno jaku seksualnu energiju. Izbijala je kroz svaku njegovu poru. Bilo je toliko očigledno da je to čovek koji zna da voli, a neće. I da, dok je tako sedeo i ćutao, ja sam kuvala kafu i plakala. Nije to video. Ja sam iz svog nekog zamišljenog sveta izvukla slike koje su me rastužile i nisam mogla da smirim taj poriv i potrebu da se isplačem. On je bio surovo realan. Gord. Stabilan. Sve što ja nisam bila. Dok nisam upoznala njega.
Realnost možda boli, ali je bolja i od najlepše zablude
On je uvek bio čvrsto na nogama. Nije se predavao slatkim iskušenjima i nije padao na trenutke. Ja sam govorila da čovek treba živeti za trenutke ali ne, on to nije usvajao. Možda je i bio u pravu. Tako je sigurno pametnije nego spotaći se o sopstvene iluzije koje se razbiju kao kakvo ogledalo i zariju ti se pod kožu. Nije ni to problem. Problem je što neće da zacele. Neće da se izleče nikako i nikada. I ni sa kim.
