Volela sam da zaspim pored njega. Osećaj sigurnosti koji je budio u meni svaki put kada bi me zagrlio bio je nešto najdivnije što je moglo da mi se dešava tada u životu. I tako ja zaspim. Uplašena da neće biti tu kada se probudim. Uvek je bio. Ali, uvek je bio budan. Ja utonem u san i sanjam neku našu zajedničku budućnost za koju je bilo tako izvesno da je nećemo imati. On je valjda to i znao, pa je tako ostajao budan i gledao u mene dok mi se gestikulacija lica menja, shodno slikama koje mi prolaze pred očima u snu. Kada bih se probudila, mogao je da pogodi da li sam sanjala lepo ili ružno.
Lako je voleti kao sav normalan svet, lako je živeti život napamet. Znaš ti dobro, od tebe sam videla
Najednom, moji snovi počeli su da bole. Njegova realnost je ostajala ista. On se nije mučio. On je uvek bio u jednom istom stanju koje je bilo konstantno. Zato ga nikada ništa nije ni zabolelo, zato nikada nije ni patio, zato se nije razočarao. Moj jedini greh je bio taj što sam ja verovala u lepo. On je optimista s iskustvom, tako da za njega nije bilo zime. Ail ja… ja sam se smrzla. Što je najgore od svega, smrzavala sam se pored njega. Sva ona toplina koju mi je nekada pružao pretvorila se u led. Ostala sam nepomična.
