Ljudi su mi pričali nekad da najpre moraš da zavoliš sam sebe kako bi te i drugi ljudi voleli. Jer kad si zadovoljan sobom, to se vidi, a ta energija zrači i privlači ljude poput magneta. Dugo mi je trebalo da to uvidim.
U ovu godinu ušla sam rešena da se promenim iz korena, ili da neke svoje slabosti sakrijem od ljudi i umesto njih naglasim prednosti. Najpre sam skratila kosu za nekih petnaestak centimetara, a zatim i poradila na nekim promenama na planu građenja ličnosti. U suštini, to sam bila ista ja, ali opet na neki način drugačija, i ovaj put dosta samouverenija i svesnija toga ko sam, šta sam i kako izgledam.
Bilo da je ruž tamniji ili svetliji, moć mu dajem ja
Beše neki petak kad sam sa drugaricom rešila da izađem do grada. Nisam se obukla nešto specijalno, štaviše, izgledalo je kao da sam krenula na fakultet, a ni sa šminkom nisam preterala: ajlajner i nekako zapostavljeni crveni ruž. Volim da ga nosim, ali ne često, pa se baš zato i dešava da ponekad zaboravim da ga imam. Izašle smo najpre u jedan kafić, a posle otišle do jednog od omiljenih lokala. Tamo gomila nepoznatih ljudi, ali opet, ima i onih i više nego poznatih lica. Među njima i jedan tip koji ne propušta priliku da flertuje kad god mu se ista ukaže. Najpre se napravio da me nije prepoznao, a onda me je odmerio od glave do pete, posebno se zadržavajući na glavi, tj. kosi i usnama konkretno. Kako reče, nešto sam mu bila drugačija.
Samo sam se osmehnula i tada se drugarica vratila iz toaleta, pa smo se izgubile u gužvi. Nije mu trebalo dugo da nas opet nađe. Počeo je sa onim starim pričama, pokušavajući iz mene da izvuče da ja načinim neki korak, međutim nije mu uspevalo. Pričao je nekim seksi tonom, složio facu koja je trebalo da izgleda zavodnički, a meni je delovala krajnje blentavo. Na svakakve načine je hteo da me ubedi da bi bilo savršeno kada bismo zajedno otišli negde, pritom ne skidajući pogled sa mojih usana i komentarišući kako bi voleo da ih ljubi. Mislio je da ja ne znam da je već dugo u vezi i da ću tek tako pasti na neku već izlizanu priču, pa je na moje pitanje “Zar ti nisi beše nešto dugo u vezi?”, reagovao sasvim zbunjeno i pomalo razočarano. Nije uspeo da se snađe i iščupa sebe iz tog pitanja, mada mu to ništa ne bi ni pomoglo.
Pogledao me je u stilu “dobro, pobedila si, odustajem…”, a onda otišao. Ja sam ostala jako zle grimase, ali bolju u tom trenutku nisam mogla da složim. Toliko je bio drzak.
Malo nakon što je otišao, prošao je jedan tip sa kojim sam se dopisivala preko Fejsa, a onda smo se videli jednom i od tada me je totalno ignorisao. Pretpostavljam da mu uživo nisam bila naročito simpatična, pa je rešio da zaboravi da postojim. Ja sam ga izbrisala iz liste prijatelja i zaboravila na njegovo postojanje. Ali to veče mi nešto nije dalo mira, pa sam ga za inat povukla za rukav kad je prošao pored mene. I on se, kao i gorepomenuti, iznenadio što me vidi, i on me, jelte, nije prepoznao. Imao je neki čudan kez, kao da nije mogao da poveže onu osobu koju je video onda i ovu koju vidi sad, ali je iskusno glumio kako je sve super, kao da se ništa pre nije desilo. I pred njim se napravih naivna, namerno glumeći da me nije bilo briga što je onda ispao teška seljačina. Išlo mi je od ruke, iako ne znam da li je to bilo do karmina, ili samo do novog stava koji mesecima pokušavam da izgradim i ojačam. U svakom slučaju, sviđala sam se samoj sebi.
Ima nešto u toj crvenoj boji koja muškarce dovodi do ludila
Nakon što je naglasio da se prijatelji ne brišu sa Fejsa, prebacio se na neutralna pitanja tipa kako sam, šta ima, kako živim i tome slično. I on me je zagledao kao da sam neki eksponat, ali sam uživala u tome što mu se na licu videlo da pokušava da ispadne šmeker i da popravi ono od pre. Malo posle konobar je došao i rekao: “Dečko za onim stolom je pitao šta ćeš da piješ?”. Nisam nasela na taj izlizani pokušaj da se izvini i ispadne frajer, pa sam na to rekla da ne bih ništa. I ne znam zašto, ali osećala sam se moćno, kao da mi je taj crveni ruž bio neki magični štit, koji je od mene napravio potpuno drugu osobu. I nisam se osećala nimalo loše zbog toga, prijalo mi je da makar na veče budem drugačija i da delujem kao da sam najlepša na svetu. Sutradan mi je na Fejsu stigla poruka: “Meni niko dosad nije odbio piće. Ti si to uradila sinoć… Zašto?”
Ma, izvini, frajeru!
To mi je bilo potrebno – mala osveta, makar ona bila samo u mojoj glavi, za ono što se poneo kao seljak i nije skupio muda da mi otvoreno kaže da ga zabole za mene. E pa eto ti sad, gospodine Mene Niko Nikad Nije Odbio, pitaj se zašto i koliki si šmeker zaista.
Kad sam stigla kući, pogledala se u ogledalo i skinula svu šminku, shvatila sam da je taj “bitchmode” ipak samo to – “mode”, posebno podešavanje mene za prilike u kojima treba da delujem samouvereno i nedodirljivo, i što je još bitnije, da u tom trenutku to i jesam.
