Raspali ste se nešto poput bivše Juge. Gotovo neverovatno da su se dva tako prisna bića rastala. Sada se ta prisnost ipak dovodi u pitanje, a tišina koja je usledila je jednaka embargu na Kubi.
Ti koja ovo čitaš ili si jednom bila oduvana kao vetrom, ili se nakon toga pitaš da li da mu se javiš. Dobro znaš da nije znao da ceni to što ste imali, da nisi dobila ni zbogom ni hvala, da nemaš baš nijedan jedini razlog da ga nazoveš. Al’, ljubav je čudo; čudo šta sve od trezvenih ljudi može da napravi.
On je taj koji tebi duguje poziv i izvini. Ali ti si jedina koja o tome razmišlja. On, ne da ti se neće javiti dok ti to očekuješ, nego se jedva možda i seća ko si. Tako da, dok ti umotana u ćebe u popodnevnim satima možda prazniš neku dedinu flašu domaće rakije ili cmizdriš na svaku pomenutu reč u nekoj tamo pesmi, ti si, shvati, ukoliko se nezahvalnik tek tako izmako, ti si jedina, čedo moje, koja želi da iz govana niknu lale.
Elem, neće se vratiti. Neće, pa ne znam šta.
Uhvatićeš se ipak prva za telefon. Tako to ide, to je normalni razvoj tuge, tuge kroz koju moraš da prođeš kako bi i prebolela.
Nemaš razloga da pošalješ tu poruku koju već 5. put pišeš, pa brišeš. Stoga moraš prvo razlog da osmisliš kako bi kod prijatelja taj glupi korak na koji se spremaš bio koliko–toliko opravdan.
Gotovo, poslato
Dakle, tvoji razlozi se vrte oko sledećeg:
– Da se ja njemu ipak javim kako me ne bi zaboravio.
Jedan od retkih izgovora koji me dobro nasmeje.
Haha. On je na tebe još dok ste bili u vezi zaboravio. Elem.
