– Eh, sad ću ja njemu lepo da sročim dve–tri rečenice i pokažem mu pravac.
Lepo, baš fino. I sama, međutim, znaš da pameti nisi mogla da ga dozoveš ni onda dok ste bili u paru.
– Mora da zna da su moja osećanja bila iskrena i da mi nedostaje. Možda ga to razneži.
Evo, sav se uznemirio nakon čitanja poruke i samo što te ne zaprosi, ali malo sutra.
Drage moje dame, sve smo mi jednom naletele na nekog na koga nije trebalo. Sve smo se mi rastajale od života kada su nam veze pukle, i sve smo mi već dale previše sebe onome ko je sam sebi bio dovoljan. Sve smo mi već slale poruke, zvale muškarce koje nismo smele i koji su, po nekoj logici, trebali nama nakon raskida da se jave. I sve smo jednom iskopavale čudne razloge kojima bismo opravdale taj čuveni poziv.
Nadu je teško ubiti. Zvaćeš, okrenućeš, poslaćeš i sve je to uzalud koliko je i neophodno na putu do zaborava.
Poslato
3. dan bez odgovora. Da nije ipak ovo bio gluvi telefon?
Elena Ederlezi svakako nije ono što drugi očekuju da bude, još je manje ono što očekuje od sebe same. Student filozofije, pisac, pesnik, siroti pesnik. Velika nezadovoljština, fascinirana Romima, opsednuta modom i kune se da je Niče živ sigurno bi ga smotala.
