Kada nam se u životu dogodi nešto krupno, veličine kosmosa, kada je to nešto bolno i razarajuće, kada nam se svet sruši i glasno odjekne pri padu – ma koliko mi to želeli da prikrijemo, pad je pad, čuje se.
Pošto od silne buke radoznali ljudi ne uspevaju da oslušnu najsitniji detalj našeg problema, nije im dovoljno to što međusobno prepričavaju našu nesreću, već se i sete da nas pozovu ne bi li nas kroz okolisanje ispitali.
Javi nam se onda i kuso i repato, na okupu su i Kurta i Murta – svi likovi narodnih poslovica nam banu u lice. Late se telefona, zovu. Nekima do onda nikada ni glas preko telefona nismo čuli, sa nekima smo bili na “ćao, zdravo”, a neki su prestali da nas zovu još od onda kada su od nas pozajmili nešto što već godinama ne vraćaju. Uglavnom, niko ko nas zove često nas u tim trenucima ne zove, jer svi bitni ljudi vaših života su već upućeni.
Služba za radoznale, izvolite
Prvo okolišu. Kažu kako se nismo dugo čuli. Čudno kako nas se baš sete dok smo u duševnom lomu. Čudno.
Pravim se luda. Kopčam se otpozadi. Pitam i ja kako su. Pitaju me šta ima novo i šta radim. Odgovoram kako oni ne žele:
– Nema ništa, ne radim ništa posebno.
Dvaput sam međutim razmislila da li da im odgovorim onako narodski onom čuvenom izrekom:
– J***m radoznale.
Suzdržala sam se.
Znam da nisu zadovoljni odgovorom. Ne odustaju međutim. I tako se sami ulove u sopstvenu zamku i progovore:
– Reče Kurta Murti šta to bi, Murta reče meni… Pa, šta to bi u stvari?
Seks sa radoznalima je u toku. Ćutim. Jeknula bih. Nisam vešta da izbegavam ovakve situacije verovatno jer nisam navikla da doživljavam iste. Poziv se završava. Čekam sledeći. Ista pitanja. Opet neki ljudi kojima oči godinama nisam videla. Pričaju mi o meni i što ja nisam znala.
Da uvek ima vatre tamo gde ima dima, ima, apsolutno uvek. S tim što je taj dim uvek nerealan naspram postojećoj vatri. Prljaviji je, gušći, iskvaren, izoblikovan u nečiju korist – nikako u našu. Ljudi su tu da pričaju. Nikome pojedinačno ne možeš ispravljati krive Drine. Protiv zaključaka izvučenih preko komšijske tarabe tek ne možeš ništa. Bilo je i ostalo, svi će rado podvlačiti tvoje greške, baviće se tvojim životom i bolje će od tebe znati šta se u njemu dešava, ali se niko neće zapitati koliko tebe kao čoveka boli to što ti se događa i da li te uopšte i boli. Naša ljudskost je zanemarena kad god se radoznalima ukaže prilika da nas ponize i unište.
Šta god budemo odgovorili biće shvaćeno onako kako je sagovornik želeo. Zašto uopšte i zovu kada je sve lepo Kurta već rekao Murti? Zašto kada nam nisu ni poverovali u ono što jeste? Ne znam, nisam jedna od onih čija je radoznalost ograničena na tuđe živote. To sam prevazišla, interesuju me druge stvari.
Uzdišem… aha, eeeeh, uh, eeee, i čekam da se, jedino sagovorniku dobar seks, završi.
– Čujemo se dušo (čak i tepaju).
Obično se radoznali više nikad i ne jave. Tajac do sledeće nesreće.
Bilo bi fino da je navalica jednaka i u sreći, kad na nečemu ima da se čestita.
Izvori fotografija: tumblr.com
Elena Ederlezi svakako nije ono što drugi očekuju da bude, još je manje ono što očekuje od sebe same. Student filozofije, pisac, pesnik, siroti pesnik. Velika nezadovoljština, fascinirana Romima, opsednuta modom i kune se da je Niče živ sigurno bi ga smotala.
