Otišo si sarmu probo ti si.
Prvo je zaseo, pa je onda jeo. Jeo i pojeo sve što ste izneli. Ne bi ni bio to problem da je ostao. Ali nije, pobegao je sit i ostavio vas da gladujete.
Ne mislim bukvalno na sarmu, bože moj, zalogaji se nikome ne broje. Sarma je metafora za to vaše rame za plakanje kada mu je bilo teško, vaša poslednja iz džepa izvučena kinta kada je bio švorc, vaše strpljenje, vaša dobrota, vaše sve milo i drago lako dato nekome ko se, eto, zaustavio kod vas kako bi samo ždrao, i kada se zasitio uzeo je poslednji put jaknu sa čiviluka, stavio put pod noge i zamako kao da ga nikada nije ni bilo, ostavivši vas same da sređujete lom na stolu.
U tim trenucima verujemo u sve što inače propuštamo. I kletvi, i da je sve u životu bumerang, i karmi, al’ više nikako sarmi. Ne verujete jednostavno da se dobro dobrim vraća. U to u kakve se očajnice i babaroge pretvaramo nakon ljubavnog sloma ne zalazim. Ali zato hoću u sve ono što svaka od nas željno iščekuje u takvim momentima: Čuveni poziv.
– Ma, svi se oni jednom jave. Reče meni jednom Ana.
– Misliš?
– Ne da mislim, nego znam!
