I zazvoni vam telefon baš onda kada vam je stomak do zuba, kada možda već i šetate klinca, kada ste u zelenom braku ili srećnoj vezi, i povrh svega onda kada se tom pozivu više i ne nadate. A to onda kada je uvek kasno. Neki se jave onako veselo i zabrinjavajuće besmisleno, kao da pre par godina niste oči jedno drugom umalo povadili i kao da godine nisu prošle:
– Ej, video sam te sinoć, prolazila si pored, bla bla bla, šta ima, bla bla bla, lepo izgledaš.
Neki i sastave fin roman za čitanje u klozetu:
– Bio sam stoka prema tebi, stvarno mi je žao. Promenio sam se, voleo bih da se vidimo, čujemo. Izglupirao sam, jebi ga. Ljudi smo, grešimo. Nisam hteo to tako da bude.
Aha, ma važi…
Dobile ste poziv, ali ne od njega, već od njegove griže savesti. I ne želi vas natrag koliko želi da mu bude lakše. A sve to zavisi od vašeg oproštaja. I ne važi sve ovo samo za muškarce, važi i za nas žene. Svi se mi jednom javimo kako bismo skinuli teret krivice s vrata, tj. da bi je onaj koga ste povredili skinuo rekavši nam kako nije strašno, kako je sve i oprošteno. Naravno da postoje i oni iskreni pozivi kojima zaista želimo da vratimo izgubljeno, ali na takve pozive se ne čeka godinama.
Izvor fotografija: tumblr.com
Elena Ederlezi svakako nije ono što drugi očekuju da bude, još je manje ono što očekuje od sebe same. Student filozofije, pisac, pesnik, siroti pesnik. Velika nezadovoljština, fascinirana Romima, opsednuta modom i kune se da je Niče živ sigurno bi ga smotala.
