“Opet sam sam. Možda je i najbolje tako, ne očekuješ pomoć i ne bojiš se izdaje. Učiniću sve što mogu, ne uzdajući se u podršku koje nema, i onda je moje sve što postignem, i zlo i dobro.” M. Selimović
Ne budite gluvi za tuđa mišljenja; kad već ljudi neumorno pričaju, retko kad u oči doduše, saslušajte šta to imaju da vam kažu. Istina je da svi zahtevamo iskrenost, a da smo zauzvrat malo iskreni. Istina je i da nečija iskrenost ume i da nas iznenadi, naljuti, uplaši – premda istu konstatno očekujemo. Razmotrite svaku kritiku (kad već imate tu sreću da je od nekoga lično čujete) i ne žurite, povređeni nečijim mišljenjem, da je bacite u smeće; ali uvažite jedino one koje su zasnovane na punom obrazloženju. Na sve ostale nesaglasnosti zatemeljene na površnom – ne valja, glupo je, itd. prosto se ne okrećite. Ako već nešto procenjujete bezvrednim treba da znate i zašto tako mislite, da li je to vaše mišljenje objektivno, da li je ograničeno uticajem ili predrasudama ili prati tok univerzalnosti. Pred takvim izjavama, sažetim u dve do tri reči, prosto zamahnite nogom, k’o kad preskačete malo veći i šuplji kamen na ulici, i osvrnite se na ljude čije reči nisu površne i prazne.
Stanite i čujte ih.
Razmenite suštinu, saznajte zašto je došlo do razlike u tumačenju identične situacije. Sakupite ono najbolje za vas, ako ga ima, oplodite ga sopstvenom idejom ako se uklapa, ali se nikada svojih ideja ne odričite. Mozak se najlakše pere. Tek kad je ispran, isceđen i pri ispiranju oštećen, shvatamo da smo dozvolili spoljnim uticajima da nama zavladaju. Kasno.
I onda je moje sve što postignem, i zlo i dobro
Budite okruženi, ali dejstvujte kao da ste zapravo sami. Ne. Ne postoji niko izuzev vas u bilo kojoj odluci. Sami ste, navikavajte se na to. Navikavajte se da bi moguće izdaje manje bile gorke. Ne oslanjajte se ni na čiju pomoć – ne tražite, ne prosite od drugih što možete i sami, a sami, verujte, možete mnogo. Možda ne možemo da opstanemo bez drugih ljudi, možda, jer bi nas ubila tišina – ali je reč sve što možete s pravom da očekujete i dobijete od drugih ljudi. Ništa više. Samo zbog tog govora, koji odlaže fizičku usamljenost, čoveku je potreban čovek.
Čujte druge, ali poslušajte sebe. Štagod bude proisteklo iz vaše odluke biće vaše i samo vaše. Suprotno od onog što inače mislimo, ipak je najlakše oprostiti sebi nego bilo kome drugom. Najiskrenije se čovek i obraduje svojim dostignućima no što će se radovati doprinosu drugih.
Gde god nas naše odluke budu dovele, pa i ako to nije ono što smo hteli, okrenite situaciju u sopstevnu korist. Pošteno platite nepromišljenost, ali ne stojte tu gde jeste da plaćate duži račun no što on zapravo jeste. Sve je vaše, štagod da se desi. Podnosite sebe kroz konsekvence. Upoznajte sebe na taj način. Pa, i ako ne možete da birate željeni izlaz iz problema, birajte bilo koji drugi – ne lažite da izlaza nema. Svejedno šta će na tom putu da se dogodi, možda ćeš usput kusati med, a na kraju biti smlaćen sekirom, ili obrnuto, stvarno svejedno. Čovek ionako nije predodređen da digne sve četri uvis, ali je, kako kaže Dostojevski, podlac i na sve se navikava. Bilo šta da uradite, uradite sami, odlučujte sami – štagod da se desi biće vaše i samo vaše.
