Kažu stariji da su u obućara uvek bušne cipele, a u graditelja nedovršena kuća. Paradoksalno, ali kao čovek koji se u širokom luku bavi rečima, uvek sam za ćutanje.
Pričamo beskrajno. Objašnjavamo, mrsimo, gubimo se. Kao da je u vreme, u kom se čini da međuljudske odnose karakteriše emotivna, intelektualna i svakako seksualna suša, neophodno ukalupiti ono što bar deluje da se “ima“ i o tome obavestiti znane i neznane.
Dakle, polako i vešto na svakodnevne menije uvesti porciju ćutanja.
Jer oslobađa, jer ne zbunjuje, jer daje osećaj sigurnosti.
Reče mi drago biće: “Lako je se prvima do srca.“
Jeste. Sa njima je i najbitnije. A sa njima se i instinktivno prepoznajemo. Tu nam više od hiljadu reči i tvorevina tipa “jbt“, “wtf“, “lol“, govori ritam disanja, plitak ili dubok udah, širenje ili neširenje zenica, pomeranje obrva, nemir ili mir trepavica. Ježenje, drhtaj, grč.
“To je Božja rabota.“
Jeste. Iznad nas je i više je od nas. Kristali raja. Bitno je da svima sleduju pre ili kasnije, i da ih treba samo sačekati, potražiti, naslutiti. I treba ućutati u pravom trenutku.
Jednom mi je neko, krvnički mi stežući nadlanicu i unoseći mi se u lice, rekao: “Zapamti, i ti i svi mi u drugom čoveku vidimo samo sebe. I tvoja reakcija govori kako se osećaš videvši se u ogledalu!“
Godinama kasnije, prošavši verovatno jedan deo puta individualizacije, konačno sam shvatila šta mi je rečeno, i zahvalila se na snazi da mi se ta istina, koja je u prvom trenutku kao rezultat imala samo tri male modrice oko zgloba, saopšti.
Shvatiš da si, svaki put kada u bilo kome vidiš neprijatelja, zapravo neprijatelj samom sebi. Da kada neko kaže “zauvek“, a ti svim svojim bićem posumnjaš, to nije zato što pred sobom imaš čoveka kome se realno ne može verovati, već ti sam zauvek nikada ne izgovaraš rado, a kada se mora – u to malo veruješ.
Istina je da mi u drugom vidimo samo sopstveno zlo. Isto je i sa dobrim. Ono što nam je strano – ne možemo ni prepoznati.
Vremenom se stigne do tačke da kada čuješ:
“Zavodi te rečima. Kupuje te laskanjem.“
Bez sumnje, kolebanja i besa što te neko možda prevodi žednog preko vode, samo kažeš i veruješ:
“Ma ne, samo zna koliko ga cenim i odgovara mi toplinom.“
Teško jeste, ali vredi pokušati. Jednom kada to postane princip, u drugom ćete videti samo najbolje, a ako nešto loše i ima – to neka ostaje negde, nekom… Ako uspete, krila će vam ozdraviti, biće laka, široka i bela, letećete slobodni nekim drugim visinama, sa kojih ćete videti stare pejzaže u potpuno novom ruhu.
Dakle, ćuti, gaji dobro, prepoznaj dobro i leti.
Ivana Močević je profesor italijanskog jezika i književnosti, težak zavisnik od dobrih romana, poezije, nasmejanih i hrabrih ljudi, kafe, svih vrsta slatkiša, putovanja. Obožava Beograd, svoju sestru i svoje čarobne prijatelje.
