Dakle, bila jednom jedna lepa princeza.
Živela je zatvorena u visokoj kuli, jednoj od onih što imaju visoke zidove i velike prozore, da tako može da gleda svet koji je čeka kad poraste. A najbolje od svega beše ogledalo na zidu, veliko, naravno, u kome je princeza mogla da se ogleda, svako veče pred spavanje kada je njena majka češljala i govorila joj priče. Jedina nevolja bila je ta što kula nije imala izlaz. Bar ne pre osamnaeste godine. Ne pogađate zašto? Ta kula beše sklonište gde su majke skrivale svoje mezimice od surove stvarnosti koja hara ulicama, a godine su bile samo izgovor da što duže ostanu čiste i svoj pogled ne daju svakom ko prođe, već samo princu koji će jednog dana doći.
Pošto princa još uvek nema (očigledno da mnogo kasni), a ja sam dovoljno porasla i izašla iz kule, nekada uverena da neću nikada poželeti da se vratim u mamina nedra, a sada sigurna da je mama bila u pravu.
Jasno je kao dan da mama uvek najbolje proceni princa
Jako rano poželimo da odletimo, a onda ubrzo ljosnemo na zemlju. Ostajemo da ležimo tako sklupčane, osećajući zbunjenost i bol, a zahvaljujući svom ponosu ne priznajemo da je sva čar u čekanju, u kuli, a ljubav je kod mame.
Čuvala me mama od tih što izgledaju savršeno, nose zadivljujuću odeću, imaju zgodno telo i neverovatno su popularni. Iako danas uživam u beskrajnim zabavama, raskošima tehnologije, daleko od kule i princa, ostala sam verna ovom: “drži do svojih standarda” .
“Biraj ćero, biraj” – svaki put kao da se upali lampica ili stigne poruka iz prošlosti kao opomena sa kojom su sve nas majke vaspitavale. Nakon što steknete utisak o ovom tekstu da je tutorijal za tinejdžerke, da vas prisetim na sve te velike stvari za koje nas mame čuvaju.
Istina je, svi bi nas oni hteli za jednu noć, a onda mala “ćao”. Muška ruka iskreno da pomiluje i mama da nema pravo – to jednostavno nije moguće. Da ne preterujem, desi se ponekad i mama da pogreši. Međutim, to je onda kada gledajući u seriju zaboravi na ručak ili da isključi mašinu. Njoj da se dopadne frajer u uskim farmericama, sa ludim kolima i probušenim uvom, to nema šanse. Znamo šta mama voli, zalizane tipove sa leptir mašnom i ružom u ruci.
Najvažniji je trenutak kada shvatimo. Kada se uhvatimo u koštac sa ljubavnom filozofijom, svesne da ne možemo da je pobedimo i često puta zavolimo nesrećno. Sve laži koje jedna na drugu liče, vraćaju nas mamicama, vraćaju nas kuli i visokim standardima.
Duša žene nikad ne ostari. Uvek su prave male naivne devojčice
Zbog brojnih nebuloza, pokušaja ljubavi, pravih i onih koje dovode do ludila, valja slušati mamu i sačekati. Za ovakve situacije i ljubavne probleme, mama je najbolja preventiva. Ona će ti uvek reći da se paziš, da se nikome olako ne daš, da voliš one koji te vole, a ljubav prepoznaješ po pogledu. Da satima plačeš neutešna, ona će ti osmeh izmamiti jednom rečju.
Mama je uvek u pravu. I kada greši i kada razmišlja pogrešno, ona je u pravu jer je mama i može joj se. Da se ona pita satima bismo pile kafu, gledale njenu seriju i smejale se uspomenama. Ipak bi između redova napomenula kako je bila u pravu što se tiče mnogih stvari i da sam trebala samo nju da slušam. A negde između isprepletenih misli i osećanja provukle bi se one male reči koje bi popravile sve. Onda bih se ja okrenula, privukla je ka sebi i poklonila joj najnežniji poljubac na svetu.
Nisam trebala da bežim iz kule. Najbolje je to što je, znamo svi, kula prepuna topline i ljubavi koju samo majka može da pruži.
Violeta Stojanović, student novinarstva, ide kroz život sa velikom željom da napreduje i voljom da svoj optimizam širi na druge. Najveće bogatstvo su joj dve rođene sestre. Uvek spremna da podari osmeh i toplu reč, a sa vama bi da deli i najdublje misli i osećanja. Uživa u dobroj muzici, filmovima, divi se umetnosti.
