“Da bi bila obožavana, žena treba da ima kosu boje zlata” davno je govorio Bodler. Čitajući zanimljiv tekst o istoriji plavuša, od njihovog prirodnog nastanka krajem Ledenog doba do Pamele Anderson, morala sam da se zapitam šta je to u fenomenu plave kose čija opsednutost traje već vekovima?
U teoriji je fenomen plave kose ozbiljno izučavan, dok je u praksi ismevan. Kontradiktornost plave kose neprestano zadivljuje. A samo mi plavuše znamo kakav je osećaj nositi delić slave Merlin Monro, Grejs Keli, Bridžit Bardo, Madone….
Dokazano je da muškarci doista smatraju da su plavuše najpoželjnije žene za kojima gube glavu. Pojmovi nevinosti i perverzije se međusobno suprotstavljaju u njihovim glavama kao reakcija na prizor zgodne plavuše. Međutim kada je u pitanju bračna zajednica, dolazi do preokreta u kome brinete odnose pobedu. Samo 18% muškaraca želi da oženi plavušu. Navode da su plavuše zabavnije i lepše, ali su zato brinete pouzdanije, senzibilnije i bolje domaćice (a crvenokose navodno imaju najbolji seksualni život). Predrasude o plavušama se i ovde još jednom dokazuju. Način na koji je jedna grupacija žena prikazana u javnosti ima jako veliki uticaj na svest partnera. Nesvesno, kada se kaže plavuša misli se neozbiljno. Kada se kaže sponzoruša misli se plavuša. Kada se pomisli na Hollywood pomisli se na obilje izblajhanih devojaka. Kada se pomisli za zabavu misli se na plavušu. Malo ko će pomisliti na uspešne poslovne žene, majke, dive svoga vremena – plavuše. Moć medija da stvori stereotip o fenomenu plave kose je neverovatna.
Kako sam u životu prošla sve faze plave kose, od prirodne do izblajhane osećam se veoma kompetentno da pričam o žigosanju moje “plave” ličnosti. Kao mala uživala sam da gledam baku. Imala je kratku frćkavu kosu ofarbanu u plavo. Divila se Merlinki, glumici njene mladosti za koju kaže da je zaista uticala na njen stil. Gledajući baku zavoleh i ja plavu. Sećam se da sam uvek mislila kako plavuše lepše žive. Kad god bih videla plavu kosu zamišljala bih šarenilo života i glamur. Poštujući svoje želje, postala sam plava. Volela sam da putujem iz krajnosti u krajnost. Ili sam bila crna ili bela. Nema između. U pubertetskom periodu svoje često menjanje boje kose pravdala sam krizom identiteta. E onda sam postala ozbiljnija kao tamnija plavuša. Imala sam onu Bodlerovu kosu boje zlata. A iz ovog životnog ugla posmatram valere svoje plave kose kroz uspomene. Ne znam zašto, ali uvek se kao najveselije sećam bele kose. I kako je postajala tamnija tako su i uspomene bile manje vidljive. Stoga sam ponovo odlučila da budem vesela.
Možda smo lošiji vozači od brineta. Možda su tačne studije koje kažu da plavuše manje zarađuju. Možda smo stvarno “žene noći” kako nas je zakon starog Rima označio. Ali imati plavu kosu (pa maker i ofarbanu) je privilegija. “Ono što me je zapanjilo bila je lakoća kojom sam naselila svoje novo biće i neka opšta životna lakoća koju sam osećala”, rekla je jedna kolumnistkinja o svojoj novoj plavoj kosi i ja se ne mogu više složiti sa ovim. Plava je boja sreće za hrabre, aktivne i primećene žene. Zna se da su plavuše u centru pažnje bile i ostale. Zna se da se o njima priča i u nekim drugim vremenima. Ali drage plavuše jedno znajte: ljubav prema plavoj kosi nam je zajednička, međutim ipak se delimo na one koje ruše predrasude i one koje upadaju u stereotip.
Tara Tomović je studentkinja novinarstva i najveći beogradski hedonista. Optimistična plavuša koja jedino zaljubljenost u Anthony Kiedisa nije prerasla. Totalno drugačija od drugih. Moto: “Energy flows where your attention goes.”
