Kad osuđuješ druge, to je zato što te nešto u njima neprijatno podseća na nešto neprijatno u tebi. Možda se ne radi o nečemu aktuelnom, nekoj karakternoj slabosti koju izbegavaš da sagledaš, možda je nešto od ranije, ili nešto čega se plašiš i kloniš i ne želiš time da se baviš. Potrebno je da prihvatiš druge onakve kakvi su – kakvi su bili, kakvi postaju, jer je jedino na šta možeš da utičeš tvoje sopstveno ponašanje i to je jedino čime bi trebalo da se baviš.
Kad smo obuzeti strahom, pravimo sve moguće gluposti, naročito kad se plašimo da ne izgubimo nekoga ili nešto. Pokušaćeš da se prikloniš, ili da preuzmeš kontrolu, a to je manipulacija ega, jer on je taj koji podleže strahu i poseže za svime što mu deluje spasonosno. Međutim, kad manipulišeš, ne dobijaš ono što želiš onako kako si zamislila, a tada si frustrirana i na kraju povređuješ onoga koga ne želiš da izgubiš. Strah neminovno vodi ka sopstvenom ostvarenju, rukovodeći tvojim akcijama. Potrebno je da razumeš sebe, da sagledaš kako to funkcioniše, u kojim situacijama se ponavlja, jer ti je sigurno poznato od ranije. Kad to uvidiš, lakše ćeš oprostiti sebi.
Možda je neka situacija nastala jer si pokušavala da zaštitš svoj ego. Borićeš se svim sredstvima kad ti je ego izazvan, odnosno ugrožen, da ga zaštitiš. A kad to objektivno sagledaš i razmotriš, shvatićeš da ništa što neko kaže o tebi ili ti uradi, ne menja ono što jesi i da zapravo suštinski nisi ugrožena, ugrožen je samo tvoj ego. Povredila si nekog, jer si se branila, a nisi bila ugrožena. Sa ovim saznanjem potrebno je da ponudiš izvinjenje zajedno sa potpunim objašnjenjem onoga što si razumela o sebi i da zatim zamoliš za oproštaj. Onaj koga si povredila lakše će ti oprostiti ako si potpuno iskrena i otvorena, a to će ti umnogome olakšati da zatim oprostiš sebi.
