“Evo druže, pijem persen, pročitah novine…”
“Obuvam se, idem pored reke malo da se istrčim, poludeću od ovih vesti.”
“Ma mamu im j***m više sa ovim vestima, besan sam kao ris, dođe mi da roknem nekoga!”
Ovo su neki od uobičajenih odgovora mojih prijatelja na pitanje: “Šta radiš?”, koje im redovno postavljam u jutarnjim telefonskim razgovorima. Oni ustanu, naspavani. Napolju sija Sunce. Popiju kafu i doručkuju. I to je sva radost koju će doživeti u narednih 24 sata, jer ubrzo potom dolazi do momenta kada svaka životna estetika prestaje i kada dan postaje parada beznađa. Od tog momenta sve kreće stranputicom i življenje postaje bolna agonija. To je onaj trenutak kada uzmu novine u ruke, ne bi li se obavestili o dešavanjima u zemlji i svetu i upadnu u zasedu novinarske zavere. To je projekat onih koji kontrolišu medije, sa ciljem da se ovaj narod doslovce satre. Da ga obuzmu jadi i osećanja beznađa, iz kojih se nemoguće izvući i da pomisli kako je jedini izlaz iz svega toga skok sa Pančevačkog mosta. Mnogi su taj savet poslušali i završili u mutnoj dunavskoj vodi, a oni koji još nisu došli do tog stadijuma, obeshrabreni su i tumaraju ulicama pognute glave i klonulog duha. Najbolje su prošli oni naši sugrađani koji uopšte ne slušaju vesti i ne pale televizor i ne kupuju novine. Oni žive u blaženstvu neupućenosti!
Šta se dakle nudi na medijskoj sceni Srbije?
Krenimo od novina. Novine su ništa drugo do satrap ljudske sreće, uništitelj spokoja, razarač pozitivne energije i tlačitelj osmeha. Za njima ostaju svađe, puna pepeljara iz besa popušenih cigareta, medikamenti za smirenje i kopanje kože noktima. Kako i ne bi! Sudeći po našim medijima, u radijusu od 400 km ne dešava se ništa osim klanja, silovanja, pucanja i mučenja najrazličitijih vrsta.
Fanatičnost sa kojom izveštavaju o ubistvima, saobraćajnim nesrećama sa smrtnim ishodom, samoubistvima i svakojakim užasima, blago rečeno je degutantna! Da li ste zadnjih nekoliko godina pročitali u novinama da se nešto lepo desilo? Da je neko nekom pomogao, spasio život, proslavio zemlju u inostranstvu, osmislio projekat od opšteg značaja…Niste! I kada objave neku lepu vest, poput one o starcu koji živi u 20 kvadrata straćare, a vratio je nađeni novčanik pun evra nekom do glave obrijanom šampionu trancizije, to je nabijeno u donji desni ugao neke zabačene stranice. Dok se naslovi tipa ’’isekao babu šmirglom, pa je služio gostima za slavu’’ smatraju najvažnijim novostima i redovno pronalaze put do naslovnice! Osim toga, prioritet u izveštavanju čine ’’Natošadačin ep’’ (zbog koga će, ako se ovako nastavi, u skorije vreme čitava nacija izvršiti kolektivno samoubistvo, ne mogavši da se odbrani od višemesečnog bombardovanja kretenizmom) i njegova skuplja varijanta, ’’Ep o KetyWillameshu’’ (čuo sam da se pripremaju izmene Krivičnog zakonika i uvode zatvorske sankcije za svakog ko se usudi da maliciozno komentariše britansku kraljevsku porodicu).
Ne mogu se oteti utisku da oduševljenost nesrećom i promocija pesimizma predstavljaju lajt-motiv današnjeg novinarstva. Ako, pak, odluče da vas obraduju lepim vestima, smatraju da su to učinili bespoštednim izveštavanjem o toplesu Pipe Midlton.
Stvari postaju još gore kada poželite da se informišete na televizoru. Prvi kanal u svakom domu obično je rezervisan za javni servis, koji je prema vladajućoj garnituri podjednako kritičan koliko je bio prema Miloševiću i Titu u njihovo vreme. Kod njih važi klauzula nepogrešivosti presvetog vođe! Ako pak imate sreće da ne naletite na informativni program, možete uživati u programu zbog koga se skraćenica RTS u narodu popularno čita kao ’’Repriza Tri Serije’’. Nećete to? Dobro! Šaltajte dalje. Nekoliko kanala sa filmovima u kojima marinci čuvaju svet od zlih sila, turskim serijama (gde svi glumci imaju zelene oči i dva metra, voze S-klase i žive u vilama – zaista reprezentativna slika turskog društva) i celodnevnim reality-ima, o kojima je više suvišno i govoriti. Recimo, eto, samo nešto o njihovom istorijatu. Bićemo kratki, jer su mnogi već pisali o njima. Elem, neki tamo mudar čika setio se da uzme sve ono što je najfekalnije od čitavog ljudskog roda i čitave civilizicije, otkad postoje zapisi o njoj, i stavi to u jednu sobu. Tako su nastali reality-ji.
Naša zemljica je kao fanatični uvoznik svega što se može nazvati izmetom čovečanstva, odmah ustupila kompletan medijski prostor ovom divnom projektu. Zaboravih li da kažem da je prvi reality osmišljen od čika Gebelsa i da se zvao Hans&Geli- svakodnevni život idiličnog arijevskog para. A nije valjda da sumnjamo u namere čika Gebelsa? Pa to on za naše dobro!
Ok, preživeli ste tih par kanala i došli do stanice koja se, jadna, uvek žali kako je zli tlačitelji ljudskih prava pritiskaju i kako nema para, a imaju signal koji se čuje i na Grenlandu (lično sam im ’vatao signal u kolima, vozeći se kroz kanjon Pive, gde ni vukovi ne čuju jedan drugog kad zavijaju). U pitanju je informativna kućica koju narod od milošte naziva ’’šifovanom televizijom’’ iliti ’’sektom’’. Bezobraznog li naroda, sram ih bilo! Elem, tamo nema šanse da ne nabasate na vesti, pa se ni ne trudite da ih zaobiđete. Na vestima koje počinju zvukom nalik na trube sudnjeg dana, pojavljuje se urokljiva voditeljka dramatičnog glasa, koja izlazi iz ekrana, unosi vam se u facu i saopštava da je Srbija ove godine na poslednjem mestu u regionu po nečemu i pretposlednja na svetu u još nečemu. ’’Naš nezavisni ekspert tvrdi da se u Srbiji trenutno lošije živi nego u Sijera Leoneu’’.
Idemo dalje. Strani kanali i benefiti kablovske televizije. ’’MTV’’, koji nam prikazuje takmičenje u frizurama za čivave, ili očaj mlade navijačice koja nije uspela da na takmičenju osvoji prestižnu titulu dvojnice Paris Hilton. Zatim nezaobilazni ’’Fox’’ sa gej serijama i duo ’’discovery’’-’’explorer’’ sa bezbrojinm serijalima o tetoviranim bilmezima koji ’’ulepšavaju’’ kola i izdiru se na zaposlene.
Ako sve ovo istrpite i ostanete normalni, znajte da ste osoba čeličnog uma. A tek, ako ostanete nasmejani, svaka vam čast, gospodo draga! U tom slučaju, znajte da ste prevarili te silne manipulatore koji smišljaju kako da vas učine idiotom, jer njima nije u interesu da budete nasmejani i pozitivni. Njih zanima da budete neraspoloženi i uplašeni. Da emitujete beznađe i glupost! Jer to je bolest najgora od svih! Ako vas milion očajava zbog bombardovanja takvim informacijama, zar mislite da će društvo u kome živite biti drugačije? Ne, biće onakvo kakvim ga žele medijski magovi- stado ovaca, beznadno, uplašeno i podložno manipulacijama!
Ne dajte gamadi da vas nervira! Bacite novine i ugasite televizore, pokupite ljude koje volite i pravo u kafanu (dok je potpuno ne zabrane)! Može i park, šetalište ili bilo koje mesto gde zlotvori ne mogu da vas truju. Svuda je bolje nego sa novinama u rukama i daljinskim u ruci. A kada se opet nasmejete, svima oko vas biće lepše i pozitivna energija teći će u potocima. Aj u zdravlje!
Milan Stanišić je beskompromisni kritičar sistema, analitičar beznađa, hroničar pohlepe, baštinik sarkazma, pasionirani ljubitelj hiperbole kao stilske figure, hedonista, lenčuga levantinskog tipa, fotograf, bibliofil, nautičar i na kraju pravnik.
