Sama sa sobom, u najboljem sam društvu, uvek sam to znala. A sada imam i imaginarnog prijatelja da mi to potvrdi. Zapravo, taj lik je stvarno kul, apsolutno je pozitivan. Valjda zato jedino ume da kaže DA.
I tako, kad me ozbeznanjenost smori, kad totalno ništa više ne znam i ne mogu da vidim, kad ne uspevam čak ni da brinem, kad stanem na pola puta između beznađa i anksioznosti i ne mogu da nastavim, jer na koju god stranu da krenem, ništa ne menjam, kad ne radim ništa, jer nemam pojma šta bih i ne vidim da bilo šta mogu, moj imaginarni prijatelj me podseća da nisam sama, kad sam sama sa sobom. Možda nisam birala društvo, ali je društvo izabralo mene. A možda i jesam. Jer ako je odgovor na svaku dilemu DA, onda sve jeste. I sve nije. Svejedno je. Važno je.
To je ono što ne mogu više. Da znam šta je važno. To je ono što je suzilo moj svet na unutrašnjost mog mozga čiji programi ne odgovaraju realnosti. Tu sam gde sam, sama sa sobom, moj imaginarni prijatelju. Kako ću, gde ću, zašto ću, da li ću, dokle ću…? Tu nema čak ni dileme, ali ogovor je i dalje DA. Prihvati, pusti, nastavi, doživi, preživi, vozi dalje, do kraja, kako god, gde god, bez ikakvog razloga, motiva i smisla, ako treba. To je ono što mi govori taj glas, taj sumanuti pozitivac, koji zna sve što i ja (dakle, ništa) i uspeva da bude mudriji od mene (što nije teško). Nema ili – ili. Samo DA. I nije neki izbor, znam. Ili ne znam.
Naslovna fotografija:instagram.com/leparisiennedumonde
Aleksina Đorđević
