I tako, čudnim putevima ljubavi do tebe dolaze potrebiti. Najčudnije je kad dođe neko ko ima potrebu da daje, da te greje i štiti, da te usreći, jer se tako čita njegova ljubav. Kad sretneš ratničke zapise koji se negde poklapaju sa tvojima, kad imate slične ožiljke i tetovaže i kad se spojite na nerazaslim šavovima, osećajući olakšanje, kao kad sa dugog i napornog puta dođeš kući i uroniš u kadu tople vode. Kad ljubav sretne ljubav, istu, a nesličnu, nepoznatu, nedoživljenu na takav način. Kad shvatiš da je neko dobar prema tebi i zahvalan za ono što mu pružaš i da je dobar prema sebi i uživa u onome što ti daje.
I onda se uznemiriš. Jer kako to može tako? Ako ste oboje sposobni da uronite jednako duboko, hoće li se neko udaviti? I znaš da to nećeš biti ti. Jer tvoj posao je da stekneš još neki trag, zapis, ožiljak i da nastaviš dalje da tragaš. I onda se uplašiš. Da ćeš povrediti nekoga kome želiš samo dobro. Da ćeš ga nekako poraziti, obeshrabriti, ne zato što to hoćeš, nego zato što tako piše u tvom sumanutom scenariju čudnih ljubavi. Jer neko mora da bude povređen, a to si obično ti, a onaj ko se povređuje taj je jači (a to si uvek ti) i ako si sada jača, a povrediš njega, da li će on steći ratničke ožiljke u kojima će čitati svoju snagu, ili to drugačije ide kod njega? Možda je on potpuno opremljen i sposoban da bude zadovoljan i srećan, a ti mu mutiš vodu? Možda bi mu bilo bolje sa bilo kojom drugom. Bez tebe. Šta ćeš mu ti?
A možda mu trebaš. Što je umirujuće, ali nekako ne možeš da poveruješ baš u tu pomisao. I onda ti pada na pamet nešto zastrašujuće.
Možda on treba tebi.
