Kad se nerviramo, ljutimo, očajavamo, često preterujemo – sami sebe “ubacujemo u trip” i povećavamo stepen frustracije i uznemirujućih i destruktivnih osećanja. Sami biramo kako ćemo se osećati, odnosno, možemo da izaberemo da se ne prepuštamo negativnim osećanjima, jer time oduzimamo sebi snagu rezonovanja i delovanja, a dajemo energiju osećanjima koja nas poražavaju, plaše i sprečavaju da uradimo nešto konstruktivno – ili nas navode na destruktivne postupke.
Dakle, to da li dramimo, ili se stalno ljutimo i nerviramo, nije odraz realnosti, nego preterana reakcija na situaciju, koju smo sami izabrali. Umesto da se razumno i stoički suočimo sa realnošću, mi smo odbili odgovornost i predali se osećanju da smo žrtve nepravde, da smo nemoćni i da imamo svako pravo da budemo ljutiti i uvređeni, ili da očajavamo i osuđujemo druge zbog svojih osećanja.
Osim nekih bitnijih i krupnijih situacija, mi svakodnevno imamo priliku da biramo – da li da se nerviramo. Da li ćemo zastoj na semaforu shvatiti kao da se svemir urotio protiv nas, da smo “baksuzni” i predodređeni na neuspeh, jer ćemo zakasniti na važan sastanak i eto, očigledno je da sreća nije na našoj strani i da nam ništa ne ide od ruke… Ili ćemo udahnuti duboko, prihvatiti da je to situacija nad kojom nemamo kontrolu, a ako već uključujemo svemir u svoja razmišljanja i pretpostavke, pretpostavićemo da nam svemir možda poručuje da nismo na pravom putu, ili nas možda iskušava – koliko nam je stalo i koliko ćemo biti uporni da prevaziđemo prepreke.
