Ovih dana sve malo-malo, pa mi krenu suze. Neki osetljiv period naišao, znalci bi rekli nešto retrogradno kroz nešto egzaltirano, garant. Ali greju me te suze, ne bi ih menjala ni za šta! Nije to tuga, nego ganuće. Svaki čas me nešto gane. Gledam predstavu, smejem se, pa neko nešto baš odigra kako valja, onako ubedljivo, dajući se potpuno, ja se naježim i krenu mi suze. Jurcam kroz prodavnice, zaustavi me prijateljica koju godinama nisam videla, zagrlim je čvrsto i okvasim joj obraz. Jedan od onih perioda kad je nešto u vazduhu, a emocije su opipljive.
Ali, da li bih uopšte reagovala tako, da inače nisam otvorena za sva osećanja?
I za ona što bole, pa rasturaju.
Ne možete se rasplakati od sreće, ponosa i ganuća, ako ne plačete i zbog tuge, bola i žalosti.
Isto tako, ne možete plakati, ako ne umete da se smejete do suza.
Neka osećanja više volim, ali u suštini, ne biram, stvarno.
Jer izbor ne postoji.
Ako se zatvorim za strah, bol i tugu, anesteziram se i otupim, kako ću skakati od sreće (i plakati od sreće) kad za to dođe trenutak?
Ili uzimate sva osećanja u paketu, sa zagarantovanim suzama zbog svega i svačega, sa stalnom pretnjom da vam se razmaže šminka i da drugima delujete preterano i neprilično, ili se ograđujete i odsecate, braneći se od sreće, jednako kao i od tuge.
Ah, kad bismo stavili na vagu suze isplakane u bolu i očajanju, žalosti i bespomoćnosti i one od ganuća, sreće i smeha, bila bi to kofa naspram čašice. I bile bi u ravnoteži.
Zamislite život bez te vage i tih suza. I bez te ravnoteže.
Kada biste sada mogli da izaberete, da li biste zaista odabrali da izbrišete sve što ste osetili i što vas je rasplakalo?
Nekako je količina suza merilo bogatstva unutrašnjeg života. Što više osećate, više bogatstva nakupite. Pa baš ako hoćete da izmerite, imate šta.
Kako to da su se na toj vagi našle suze i suze, a ne suze i smeh?
E pa, druga vaga je za smeh.
Ona meri smeh i osmehe.
Jer smejemo se i zacenjujemo od smeha i presavijamo se, jer od smejanja koje ne jenjava ume da zaboli stomak, kad nam je nešto smešno. Neki sadržaj, neka mentalna aktivnost koju naš smisao za humor detektuje kao urnebesno, mnogo smešno i zabavno smešno.
A osmehujemo se, jer smo zadovoljni i dobre volje, jer smo ljubazni ili smo se obradovali nečemu. I sigurno se svakog dana mnogo više osmehujemo, nego što se smejemo. I mnogim danima uopšte ne pustimo ni jednu suzu, a barem jednom dnevno se nečemu od srca nasmejemo.
Zato smeh i osmesi idu na jednu vagu, a suze od smeha i one druge, na drugu.
Osmesi i smeh govore o tome da smo spremni da svoje unutrašnje bogatstvo podelimo sa drugima, da volimo da uživamo i umemo da se opustimo. A suze govore i o tome da umemo da se prepustimo.
Kad otupimo, padamo u depresiju. Odvajamo se od bazične radosti života. Nema plakanja, nema smejanja. Osmeh možemo da zadržimo i kao masku. Ali ne možemo da odglumimo suze.
I ako ne osećati bol i tugu znači ne osećati ni radost i zadovoljstvo, ne treba mi nikad nikakva anestezija.
Hoću sve da osetim. Zbog ravnoteže na onim vagama.
