Mi ih odgajamo, mi, savremene majke, koje su iskusile nešto od borbe za prava žena, ravnopravnost, čovečnost pre svega, a takođe i ono drugo – očajanje zbog prirode muškarca koju ne možemo da shvatimo, niti da je oblikujemo, oplemenimo, unapredimo. Kad ludimo od muškaraca, to je zato što su nas izdali, pokazali se kao sebičnjaci, lažovi, kukavice i manipulatori, šutnuli nas u srce, pljunuli na naše poverenje i očekuju našu milost. Spremni su da prihvate presudu, da budu odbačeni i kažnjeni, jer su zaslužili, ali ako im oprostimo, očekivaće da se ponašamo kao da se nikada ništa nije dogodilo. A sa iskustvom opraštanja, tvoje poverenje ostaje trajno na oprezu i više ne možeš da se opustiš, dok oni izgleda itekako mogu. Do te mere da te ponovo izdaju na isti način i opravdaju sve tvoje potisnute sumnje. I onda se ponovo jedeš i kidaš i pokušavaš da ih shvatiš i jedino što uspevaš je da besno sikćeš „muškarci“ kao da je to najveća uvreda, psovka i dijagnoza ujedno.
I tako, sa našim iskustvom sa muškarcima, postajemo majke sinova i pokušavamo da se snađemo. Gledamo ta slatka mala stvorenja koja volimo više od života i koja nam uzvraćaju nesputano i bezrezervno i pitamo se da li je moguće da će im se nešto desiti u mozgovima već sa prvim bubuljicama, da će proraditi pećinski zapis, da će nam ih genetika i priroda oteti i pobediti sve naše plemenite namere i nastojanja da ih odgajimo kao ljude, osobe, ličnosti, da ih naučimo da poštuju i traže poštovanje, da u davanju uživaju kao i u primanju, da im svest bude jača od nagona… Gledamo ih kako postaju dečaci, pa mladići, pa muškarci i shvatamo da smo učinile šta smo mogle, a da to i nije bogznašta.
