To nije koncept koji muškarci ne razumeju. Stvarno mislim da se oni najčešće naprave ludi i ne žele da tumače naše “idi”. Imaju oni dovoljno iskustva u čuvenoj konverzaciji šta-ti-je-nije-mi-ništa, u kojoj svaki naš atom, ukočen gest, zategnut mišić na licu i stakleni pogled u očima govori koliko smo uvređene, povređene, ljute i koliko nam je svašta, ali ako on ne zna šta nam je, neka malo uključi mozak, pa će znati. Čak i ako stvarno ne mogu da se prisete čime su izazvali to što nama “nije ništa” jasno im je da, ne da je nešto, nego je svašta i bolje bi im bilo da se izvine, traže oproštaj, pitaju šta mogu da učine da poprave stvari – učine sve što mogu, umesto da se pretvaraju da su poverovali u “nije mi ništa”.
Ista je stvar i sa tim našim “dopuštenjem” da odu. Kad im kažemo “idi” ne izgovorimo značajan nastavak, koji glasi “ako ti ništa ne značim”, “ali nemoj da misliš da ćeš posle moći da se vratiš”, “ako te baš briga što ću umreti od tuge”, “ako si tolika budala i ne vidiš šta stvarno treba da uradiš”… Ima mnogo progutanih i prećutanih nastavaka, koji međutim tako razorno vibriraju snagom neizrečenog, tutnje neiskazanošću, eksplodiraju tišinom, da ne znam kako se onaj kome su upućeni, ne baci na zemlju i pokrije rukama preko glave.
