Jer ako u tom trenutku ja treba da mu kažem da ostane, da ga molim da ne ide, da ne zadaje udarac preko koga neću moći da pređem, ranu koja će radi izlečenja zahtevati da ga potpuno izbrišem iz notebook-a svog srca, da ga pozivam na razum i osećajnost, onda nisam nikakva junakinja filma i klasične literature, nego sam očajan režiser, kome propada projekat. Zato što ću posle svakako da ga mrzim, ostao ili otišao. Jer, ako ipak ode, znači da je baš želeo da me povredi, da nije mogao da odoli prilici da me dodatno šutne i ponizi, sad kad je nagazio na slabost, da ispadne odlučan kakav nikada nije bio, da ispolji snagu i istrajnost koja se u njemu probudi samo kad gazi, da bude slabić i ‘čka u punom sjaju, tako da se zapitam šta sam to kog đavola, u njemu uopšte i volela i da počnem da ga prezirem iz dubine duše.
Ako ipak ostane, onda će imati izgovor da svu odgovornost svali na mene. “Bilo bi lakše da sam otišao onda, ali ti si tražila da ostanem.” Kad jednom čujete ovu rečenicu, više ništa ne želite ni da čujete iz tih usta izdajničkih, koja govore licemernim jezikom kukavice, a kukavica je pritajeni siledžija, skriveni mućak i jedino u tom filmu kod mene još može da zaigra. Pa, kakva je razlika u drami, kad kažem idi, a on me ne posluša? Ah, dramatična. Dijalog ima potpuno drugačiji naboj i cela priča dobija sve šanse za happy end, ili makar za trenutnu satisfakciju, koja će nam možda produžiti agoniju, ili će možda osvetliti istinsku prirodu povezanosti, kojoj ćemo se oboje povinovati, makar i bez mnogo sreće u tome.
