Ali neko bi verovatno prvo trebalo da napiše dovoljno krvavu knjigu o emotivnim igrama, o kavezu u kutiji u podrumu u koji sebe zaključavamo odsecajući se od svetla i vazduha realnosti, o mučenju i kažnajvanju koje sprovodimo nad sobom u tom tesnom mraku, kad počnemo svašta da pretpostavljamo. Da tripujemo. Očajni i sami, plačemo i raspadamo se, jer smo sve protumačili na najgori način, dok su psi strahova samo čekali da namirišu krv, pa da krenu da nas kidaju na komade.
A psi strahova ne napadaju na komandu nekog poremećenog derača koža (kao u “Igri prestola”) nego na našu sopstvenu komandu, kao i u svakoj igri pretpostavljanja.
Nije ti se javio. Nema ga na mreži. Pre toga ste imali neku nategnutu komunikaciju, koja te već uznemirila. Psi strahova dižu svoje nakazne njuške, keze se i dahću, uspravljaju im se uši, ogoljavaju očnjaci. Pripravni su. Pošto ne želiš da budeš frik koji ostavlja hiljadu poruka i propuštenih poziva, da se pokažeš kao ludakinja i očajnica, odustaješ od pokušaja da nešto iskomuniciraš i, kao svaka dobra devojka, prepuštaš se očajanju, u koje te uvela već sama pretpostavka da bi te on percepirao kao ludakinju i očajnicu. Psi straha reže, spuštaju se u čučanj napetih mišića, samo što nisu skočili, dok ti ubacuješ najgori scenario u filmski projektor u svojoj glavi i krećeš da odmotavaš sve rečeno i razmenjeno u poslednjih nekoliko dana. Već je neko vreme čudan. Oko onog izlaska ste se gotovo posvađali. Pominjala se tu i neka cura, a on se naljutio što si se ti naljutila što se pominje neka cura. Nisi valjda ljubomorna. Ali nisi. Samo si povređena što on uopšte ne konta čime te povredio. Dobro, malo si ljubomorna. Ali nije to glavna stvar, nego njegovo ponašanje. Zašto je bio hladan? Zašto je rekao sve ono što je rekao? Da li pokušava da ti stavi do znanja da više neće da bude sa tobom? I neće da bude gad, pa da raskine, nego hoće da se ti izbezumiš, pa da ti raskineš. Da li me je već prevario sa tom…? Više me ne voli?
