Gde god da se okrenete, pročitate novine ili pogledate u daljinu, videćete ljude koji se brinu o nečemu ili naprotiv, sasvim im je svejedno u bilo kojoj situaciji i šta god da se dešava. Zato i nije retko da se čuje oduševljenje time kako neko ima jako razvijenu empatiju ili sažaljenje i bes jer je neko drugi suviše apatičan. Međutim, između ova dva opozita, javlja se problem. Šta je bolje biti, neko ko oseća i svoje i tuđe probleme, sreću, radost i tugu ili biti osoba koja baš i ne mari za to da li neko nešto može ili ne može da uradi i ostvari. U svakom slučaju, savremeno doba jeste donelo takvo stanje da postoji sve više ljudi koji nenamerno i nesvesno čak u sebi stvore određenu apatiju prema ljudima i situacijama u životu, ali da biste osetili sve čari, lepo i ružno tog života, morate biti neko čija su osećanja izražena i otvorena, morate biti pravi empata.
Ali nije ni to tako lako. Manje ili više izražena empatičnost dovodi do različitih stvari, a veoma često utiče i na vaše psiho – fizičko zdravlje, nekada naravno dobro, a dosta puta i loše. Baš iz ovih razloga, otkrivamo vam, zašto je dobro i šašto je loše pripadati redu empata, koje imaju prednosti, ali i koje mane kvare visoku osećajnost.
Osobama koje izraženo brinu o svemu što se oko njih događa, o osobama koje vole, veoma je teško da se emotivno isključe ili modernim jezikom rečeno da se “diskonektuju”, bar na neko vreme od uticaja nekih spoljnih faktora i tuđih osećanja. Njima je veoma teško da se distanciraju, jer pre svega imaju potrebu da “podele” nečiju muku i tako mu smanje bol, što je zaista dobra strana svega. Onda ste osoba koja ume, a pre svega želi nesebično da pomogne onome ko je u nevolji. Međutim, loša strana svega je to što taj bol prelazi, pa ako ste vi taj empata energija koju će vam tuđa bol uzeti je znatna.
