Mala Kineskinja Lin Miaoke (Lin Miaoke), koja je na ceremoniji otvaranja Olimpijskih igara u Pekingu 2008. godine izvela “Odu domovini”, pevala je na playback, pošto ona čiji se glas čuo nije bila dovoljno lepa da prezentuje zemlju domaćina. “Hteli smo da pošaljemo savršenu sliku, mislili smo na ono što će biti najbolje za naciju”, izjavio je muzički direktor spektakla u intervjuu jednoj kineskoj televiziji.
Svi svetski mediji utrkivali su se u objavljivanju laskavih fotografija malene Lin, devetogodišnje “zvezde u usponu”. Niko, piše France-presse, nije ni pomenuo dve godine stariju Jang Peiji (Yang Peiyi), bucmastu devojčicu nepravilnih zuba, koja je zapravo otpevala “Odu domovini”.
“Bilo je to pitanje od nacionalnog interesa. Kada je u pitanju glas, Jang Peiji je bila u neprikosnovenoj prednosti, cela ekipa je bila složna oko toga. Ipak, dete je trebalo da se pojavi pred kamerama, da bude izražajno. Lin Miaoke je bila savršena za to. Žao mi je.” dodao je direktor.
Da li će se estetski rasizam sutra manifestovati kao kompleks niže vrednosti?
Organizatori manifestacije našli su se na žestokom udaru kritike na Internetu i u drugim medijima, posle priznanja da je javni nastup bio uskraćen devojčici koja je interpretirala numeru samo zbog nedovoljno privlačnog fizičkog izgleda. Ipak, ovaj događaj u etar je poslao daleko univerzalnije pitanje: da li je lepota sama po sebi postala apriorna vrednost? Da li se zavaravamo kada samouvereno tvrdimo da izgled nije od presudne važnosti?
Jedan za drugim, nižu se stereotipi koje artikulišu masovni mediji – bombastični ideali i površnost publike koja guta sve što joj se servira. Trend zloupotrebe potencijala lepote neretko promoviše manipulaciju, ali prve površne impresije zasnovane isključivo na izazovnom izgledu sve češće determinišu dalji tok odnosa i komunikacije, ma koliko to ponekad izgledalo nepravedno. Čini se da je fizički izgled odlučujući faktor društvene afirmacije, ali i predispozicija sigurne budućnosti.
Da li u vama bes izazivaju oni koji besprizorno koriste lepotu kako bi došli do cilja, ili oni koji im to dozvoljavaju? Da li je dopadljiva fizička spoljašnjost zaista propusnica za sve u životu i koliko je poražavajuće ceniti ljude prema onome što im je priroda dala, znajući da tu nisu imali baš nikakvog izbora?
Pa ipak: možete ih voleti ili mrzeti, minirati ih, bacati otrovne strele, praviti snishodljive opaske na njihov račun, misliti da je nepravda ako bolje prolaze u životu – ali ih ne možete osporiti. Slika o lepoticama kao retkom i poželjnom voću ne bledi. A za one koji se osećaju prirodno deklasiranim – zapamtite: kada je telo kavez, um je ključ!
Hristina Stojiljković je student Fakulteta političkih nauka i racionalna plavuša koja se u životu vodi principom dostojanstva po svaku cenu, dok razočaranja krije u senci blistavog osmeha. Prezir koji oseća prema bahatosti preti da se pretvori u patologiju. Nikada se neće odreći ambicija i ženstvenosti na vrtoglavim četrnaesticama.
