Ali ne opterećuj se. Ne treba da živiš opterećena znakovima i tumačenjima, nego da primaš poruke svoje podsvesti koliko god si u stanju i da prihvataš posledice onoga što nisi mogla i umela da sprečiš. Jer da jesi, ti bi to učinila. Opraštanje sebi je jedna od težih duhovnih disciplina. Možda i najteža. U tom smislu, kajanje ima značaj iskupljenja – i jedino u tom smislu uopšte ima smisla. Ako sebe dovoljno namučiš kajanjem, onda si se iskupila za počinjenu grešku i možeš sebi da oprostiš. A to znači da se rasteretiš, oslobodiš i kreneš dalje bez mrlje na savesti, bez prebacivanja sebi, bez straha od budućih loših odluka.
Aes Sedai su to znale. One su to razvile do umetnosti. Dobro, Džordan je to uradio, u svom serijalu “Točak vremena” u kome je izmislio čarobnjački red Aes Sedai, koji ima stvarne stvaralačke (i rušilačke) moći. I te čarobnice imaju školu za čarobnice i razvijenu hijerarhiju i principe učenja i vladanja Moći – koji zahtevaju vladanje sobom. I kad neka žena greši, onda bude kažnjavana fizički, a često i sama traži da bude kažnjena. Baš me to puno čudilo, kao, u čemu je fora sa ovim batinanjem, dok nisam shvatila suštinu. Na taj način, one zaobilaze beskorisno kajanje – možda ne beskorisno, ali svakako opterećujuće, jer oduzima dragoceno vreme i mentalnu energiju i ometa vladanje sobom. Kad pogrešiš, umesto da se grizeš u sebi zarad iskupljenja (a to može da potraje) odeš kod nadzornice i tražiš da ti omogući da kroz telesnu kaznu primiš iskupljenje. Aes Sedai zaobilaze kajanje, jer je sporovozno. Dobra šiba radi mnogo brže, boli mnogo stvarnije, jače i delotvornije i završava posao za pola sata. Nakon toga, nekoliko dana ne možeš da sediš i svaki pokret te boli, ali dostojanstvo i sabranost nisu kompromitovani. Tu si, svoja si, kažnjena si za grešku – greške više nema, ideš dalje, sa punim autoritetom i integritetom.
