Vrlo rano u životu opredelila sam se za razumevanje. Ne zato što sam odustala od ljubavi, nego zato što je za mene razumevanje uslov koji ljubav bezuslovno mora da ispuni. Ako tvrdiš da nekoga voliš, a uopšte ga ne razumeš, tumačiš ga pogrešno i ne pokušavaš da se koriguješ, ne pokušavaš da otkriješ i shvatiš njegove motive, akcije i reakcije, onda ga u stvari ne voliš. Jer kad voliš, ljubav ti pomaže da razumeš – ako ne odmah, onda kasnije, kad povređenost malo prođe, kad se okolnosti malo promene, kad se sklope kockice. Ljubav svakako teži razumevanju, jer razumevanje omogućava prihvatanje, a prihvatanje je ultimativni čin ljubavi. Prihvatiti ono što ne razumeš, staviti poverenje iznad saznanja, verovati u ljubav bez uzvraćanja – možda je vrlo svetački i hrišćanski, ali za mene je to oblik slepila, koje biramo radije nego da stavimo svoje mentalne, emotivne i duhovne snage u službu razumevanja.
Mislim da se ljudi boje razumevanja, jer ono donosi istinsko saznanje, koje može da bude vrlo neprijatno i da dovede u pitanje sve na čemu zasnivamo svoja uverenja i životnu strukturu. Lakše je odbaciti i osuditi ono što ne razumemo, čak je lakše i prihvatiti bez razumevanja, nego se uputiti neraskrčenom, džombastom, mračnom i pretećom stazom razumevanja.
Putem razumevanja kreću samo oni opremljeni snagom ljubavi. Jer za razumevanje je, osim širine i percepcije, potrebno blagonaklono udubljivanje, potpuni fokus na ono što želimo da shvatimo, potpuna dozvola tom nečemu da dopre do nas i preda nam svoju poruku.
