Onaj kojeg ćemo uvek voleti.
Zvuči kao da nam je sudbina već unapred predodredila budućnost, i ona nam ne deluje baš svetlo. Daje vrlo konačan ton, jer nam zaista tako deluje. Treba nam više zrelosti i iskustva da naučimo da zapravo ništa nije “zanavjek”. Elem, do tada, ova sintagma deluje dosta patetično, ali to nam je što nam je. Dok se osećamo zarobljene u filmu bez srećnog kraja, ne shvatamo da se nalazimo na prekretnici koja je ispit svake devojke. Amerikanci imaju dosta dobar opis za ovu vrstu bivšeg – “the one that got away”. Takođe patetično, i bolno tačno.
Ovaj tip bivšeg momka je možda najteže opisati, jer svaka ljubav ima neku svoj priču, svaka priča svoje glavne likove, a svaki od tih likova ima neki svoj krst koji nosi. Kako momci, tako i devojke. Ono što je univerzalno je bol i praznina koja ostaje posle. Prosto želim da upoznam čoveka koji je rekao da vreme leči sve i da ga pitam šta je to njemu zalečilo. Kako vreme može da nam pomogne, ako je za nas ono stalo? Kako može da izleči išta ako se ne pomera već stoji u mestu, jer smo sat razbili zajedno sa našim snovima?
Ovaj bivši je onaj zbog kog smo mislile da smo sad završile. Da nema više bivših ljubavi koje dolaze da nas progone, da nema više kratkih šemica posle kojih se kajemo ujutru, nema više drame, lupanja vratima, raskida… S njim smo se potpuno opustile i prepustile, jer smo bile ubeđene da sad počinje ostatak života. Da je to to i da smo našle smo ono za čim smo tragale godinama. Izraz “ljubav mog života” dobija potpuno novo značenje i odjednom razumemo zašto Noah nikad nije odustao od Ali, zašto je čekao godinama. Zato što u životu imaš samo jednu ljubav. Ljubav našeg života. Ili smo tako bar mislili.
