Sigurno sam mnogo puta razmatrala važnost i mesto ljubavi u životu žene i muškarca, a verovatno sam imala i neko mišljenje o tome, ali su mi sada stvari malo jasnije nego pre. Ne zato što sam pametnija, ili srećnija, nego zato što čitam Anu Karenjinu – lektira za drugi razred srednje škole. Dakle, prvi put sam je čitala kad sam imala šesnaest godina i bila buntovnički ekspres lonac, u kome vri hormonska čorba i sećam se samo kako sam mislila da mene ljubav nikada neće gurnuti pod voz, a naročito me ničija osuda neće navesti da očajavam i mrzim svoj život. Što se toga tiče, bila sam u pravu. Još nisam legla na šine, ali to je možda samo zato što nisam doživela ljubav koja razara strukturu života intenzitetom izgaranja i još me ničija osuda nije toliko povredila i ogorčila, ali to je možda samo zato što me još nije osudio niko do čijeg mi je mišljenja stalo.
Možda su prošla vremena kad se umiralo od ljubavi, a možda to nema veze sa vremenom. Možda čak nema veze ni sa ljubavlju. Iako sam zaboravila radnju Tolstojevog romana i sada sa osobitim zadoljstvom ponovo otkrivam čipkasto tkanje te savršene priče o važnosti ljubavi u ljudskom životu visokog društva carske Rusije, koje nije bilo ništa više patrijarhalno, snobovsko, malograđansko i licemerno, nego bilo koje drugo društveno i porodično okruženje koje nam je poznato, neka ubeđenja i spoznaje u meni su se sigurno razvile zahvaljujući ovoj i drugim pročitanim ljubavnim pričama. Ubeđena sam, recimo, da je glupo umirati zbog ljubavi i da je čin ljubavi upravo suprotna stvar – živeti zbog ljubavi. Sigurna sam da je meni, u mom životu, koji ima tako mnogo zajedničkog sa carskom Rusijom (heh) ljubav najvažnija na svetu. Živim za ljubav. Srce mi je puno ljubavi. Što duže živim, sve je punije. Nikada nisam prestala da volim nikog, koga sam jednom zavolela. Mnogi od tih ljudi više ne učestvuju u mom životu, neki više ne učestvuju ni u svom, jer ih nema, a novi i dalje pristižu. Možda nemam vremena, prostora i načina da svima njima izražavam svoju naklonost, ali činim to, kad god mi se ukaže prilika. Naučila sam da iskazujem zahvalnost i poštovanje, da izgovaram reči ljubavi i nedvosmislene naklonosti, iako me to i dalje svaki put toliko gane, da mi krenu suze i onda mi je glupo što sam plačipička, pa se suzrdržavam i onda mislim da sam kruta i da nisam dovoljno izrazila osećanja, pa mi je još gluplje.
