Znaš koliko je poverenje osetljivo i krhko, sećaš se iz detinjstva. Kako te je bolelo kad ti roditelj kaže da ne zna da li može da ti veruje, nakon nečeg što si uradila. Osećala si se kao izgnanik, kao da su se neka masivna vrata pred tobom zatvorila i ne znaš šta da uradiš da se ponovo otvore. Kako da se iskupiš i poništiš ono što se desilo.
Sada kad si odrasla, taj zapis je ostao u tebi i sada si ti u poziciji da poklanjaš poverenje ljudima koje voliš – na rizik. U nadi da te neće povrediti i izdati. Ponekad poklanjaš poverenje nekome ko ruši tlo na kome stojite, nekome ko ne misli uvek ono što govori i ko radi suprotno od onog što je rekao da će uraditi, ko ne ispunjava obećanja, povređuje te.
Kad se zaljubiš u nekog, to je kao ona vežba iz poverenja koja se često radi na raznim radionicama za povezivanje grupe i postizanje atmosfere poverenja i saradnje – ti stojiš leđima okrenuta partneru i voljno padaš unazad, dok je njegov zadatak da te uhvati i ne dozvoli da padneš. Da li ćeš moći toliko da se opustiš, da se ne trgneš u poslednjem trenutku i okreneš se da vidiš je li on spreman da te prihvati? Da li ćeš jednostavno pasti na leđa, ili će te tvoj partner uhvatiti i probuditi u tebi osećanje poverenja i sigurnosti? A ponekad se dešavaju sva tri slučaja – gubiš hrabrost i ne poklanjaš poverenje, bivaš uhvaćena ili padaš i povređuješ se.
