U svojoj potrazi za ljubavlju možda si mislila da je najvažnije naći nekog ko te razume, ko te raduje, ko te dopunjava i pruža ti izazov, prema kome osećaš strast i sa kim možeš stvarno da razgovaraš o svemu. Ali ako to sve pronađeš, a izgubiš poverenje, onda sva ta povezanost gubi snagu i vrednost.
Kad se zaljubiš, poklanjaš poverenje ne zato što ga ta osoba zaslužuje, nego zato što veza ne može da funkcioniše bez poverenja. To činiš voljno, svesno i namerno. Rizikuješ. Padaš unazad i očekuješ da će te voljena osoba uhvatiti. Imaš već ono loše iskustvo, kad se trzaš i ne prepuštaš padu, kao i kad padneš i završiš na tlu. Zato je poverenje zastrašujuće. Moraš da prevaziđeš razočaranje koje si već doživela i da veruješ novoj osobi, potpuno ispočetka, kao da si tek izmislila poverenje. Ali niko nije dobar i pouzdan 24/7 – svi grešimo, pravimo gluposti, lažemo sebe i partnera. Poverenje je uvek na ispitu, razočaranje uvek dolazi. I onda treba ponovo, istoj osobi da pokloniš poverenje, kao da si ga tek otkrila. To je strašno, to je najteža stvar na svetu, to je najgori ispit ljubavi – kao kod onog nemoguće strogog profesora koji uvek predaje prvoj godini, da bi obeshrabrio one koji nemaju dovoljno snage, upornosti i borbenosti i koji se slome kad kod njega šest puta zaredom padnu na ispitu.
