I ovo pitanje spada u oblast tripovanja da kontrolišemo svoj život i upravljamo njime, umesto da sarađujemo sa Univerzumom i prepustimo se njegovom vođstvu. Danas je strašno moderno uzimati stvari u svoje ruke, biti glavni akter svog života, najbolja verzija sebe, imati dugoročne biznis i sve ostale planove. I onda se desi, recimo, korona, pa možete da sagledate stabilnost i vrednost svojih tripova odjednom. Osećate li da tu ima nečeg čime možete da upravljate? Ili samo možete da prihvatite i da se prilagođavate onome što se dešava? U najvećem broju slučajeva, suočeni sa zaustavljanjem svih aktivnosti i planova, sa nametnutom promenom stila i tempa života, sa strahom za sebe i svoje bližnje, sa zbunjenošću zbog preobilja svakakvih informacija i apsolutnog nedostatka onih pravih, nije nam bilo dobro.
Meni nije bilo dobro, iako se ja ne lupetam mnogo da upravljam svojim životom. Pokušavala sam da se fokusiram na stvari koje jesu bile dobre, prijao mi je usporen tempo života i bliskost sa porodicom, ali nisam mogla potpuno da se otrgnem strahu, strepnji i anksioznosti povodom nekih opštih pitanja – hoće li ovo ikada proći (a još nije), hoće li se život vratiti u normalu (a još nije) i dođavola, šta je sledeće (još čekamo). Život mi je održao pokaznu vežbu iz kontrole. Sve od tad se žestoko preispitujem po svim životnim pitanjima, ali dobro, ja to inače uvek radim, jer mi je život pun pokaznih vežbi iz svih mogućih životnih pitanja.
Dakle, inicijalno pitanje o roditeljstvu, zaskočilo me u jednoj raspravi na Fejsbuku, gde sam ispod posta o odustajanju od roditeljstva jednog pametnog, obrazovanog i savremenog muškarca napisala da je dužan da poseje svoje gene, a da ne mora i da ih uzgaja. Shvatila sam ton njegovog posta kao šaljiv, pa sam odgovorila u istom tonu, ali ubrzo je postalo ozbiljno. On je odgovorio kako ne bi mogao da uradi tako nešto i da je to užasno, ja uzvratila da je legitimno svešću i savešću izbegavati dužnost, a onda je počela prozivka, jer im je mnogo zasmetao pojam dužnosti.
Prestala sam da čitam komentare i odustala od rasprave, zato što sam morala da shvatim šta se desilo. Da li ja zaista verujem da je dužnost muškarca da poseje gene? Da li je to onda i dužnost žene? I zašto su se zbog toga onoliko nakostrešili? Tako ja razmišljam, postavljam sebi pitanja i osluškujem odakle će se pojaviti odgovor. Osluškujem odjek u grudima, u stomaku, u duhu. I prvo mi se pojavilo to pitanje o odluci i pristajanju. Najmanji broj roditelja koje znam, doneo je odluku o roditeljstvu. Da li je potrebno da istaknem da tu odluku nisu doneli muškarci? U najmanjem procentu, skladni parovi zajedno shvataju da žele dete i onda zaista i uspevaju da ga naprave, bez truda i drame. U ogromnom broju slučajeva, deca su se omakla. Eto, desilo se, zaigrali se. I onda su ljudi, pošto je već takva situacija, pristali na roditeljstvo.
