Ako odbijete da se upišete među svetice, jer niste dostojni, jer ne vidite da je to jedini smisao vašeg života, ako jasno vidite da birajući sebe birate svoju sreću, ispunjenost i smislenost u sopstvenom aranžmanu, kroz sleđenje svojih snova i ostvarivanje svojih ciljeva, takođe rispekt. To je strašno važna odluka, to je ispit svega što jeste. To je čin ljubavi – prema sebi, prema životu, slobodi, promeni, izborima. To je iznad svega hrabro i pre svega strašno. Osećaćete se kao sebična kučka. Kao izdajica, koja ostavlja ratnog druga da se sam bori u svojim istripovanim borbama, da se vrti u krug i svakim obrtajem sve više produbljuje svoj daun, tesni kavez u kome će provesti svoje dane. Bez vas da ga čupate, da mu stalno iznova pružate ruku i vučete gore, da ga držite za ruku, čekate i tešite dok sam ne ustane, da ležite sa njim na dnu jame i grlite ga da zna da nije sam, da ne odlepi, da se seti da može da vam se popne na leđa i da udahne vazduh. Kažem, posao za svece. Ali ako niste svetica, onda ste dobro izabrali, birajući sebe.
Možda je sebičan svako ko nije svetac. Ja sigurno jesam. Sebična, ne svetica. Stajala sam na tom mestu i gledala dole i daleko napred, ka krajevima. Surov je to bio prizor. Ali ljubav je takva – kad dođe do dna ili do vrha, nestaje svaki kompromis, a jedino kompromisi nam omogućavaju da podnesemo silu ljubavi i da joj se nekako prilagodimo. Ljubav me pitala, koga više voliš, sebe ili njega? Dođavola, najodvratnije pitanje na svetu. Košmarno. Kao ono, koga više voliš, mamu ili tatu? Naravno da treba više da volim mamu, ali tatu obožavam. A to ne može da se kaže. Nikome, osim sebi. A kad imate takve odgovore za sebe, onda ništa nije previše brutalno, previše istinito i ni jedan izbor nije previše zahtevan. Prosto je, koga više voliš? Sebe? Njega?
