Šta je ono što dobijaš, kad gubiš ljubav, odnosno, partnera? Dobijaš bol. Ne, ne zezam te. To je tako dragocen dar, nikako ne smeš da potcenjuješ vrednost bola. Tuga i patnja su ono što te direktno povezuje sa tvojim bićem, sa tvojom suštinom. Da li ti je već neko rekao kako si lepa i kako ti oči sijaju u trenucima kad uopšte ne znaš kakva si, jer si obuzeta preživljavanjem slomljenog srca?
Iz nekog uvrnuto ljudskog razloga, patnja oplemenjuje crte lica. Ona pali neku unutrašnju vatru i dok ti osećaš da se na njoj živa pečeš, njen odsjaj oživljava tvoj duh i ispisuje ga na tvom licu. Puna si živog, gorućeg duha, koji je u tom trenutku oličen kroz duh patnje. Bol ti donosi svest o tome šta je stvarno važno. Jer, kad patiš, gluposti koje su te opterećivale dok si bila sigurna u svoju vezu, nadmena, nepažljiva, sklona da odmeravaš šta ko kome daje i koliko to vredi, da kalkulišeš i manipulišeš – otpadaju kao sasušen sloj blata. Nikakva pitanja ega, pitanja računice i emotivne trgovine više nisu važna. Sva su odjednom prevaziđena. Sve ono što te nerviralo kod partnera, zaboravljaš – to je tako sitno i nebitno u poređenju sa svim onim što ti nedostaje. A nedostaje ti čak i to – da te s vremena na vreme iznervira i da zbog svoje ljutnje i nervoze osetiš svoju važnost. Glupi ego, tako on uvek radi. Hrani se otpacima. Dok se patnja hrani samo istinom. Nezamućenom, pitkom, ledenom vodom sa izvora samospoznaje.
