Činjenica je da je za dobru, duboku i posvećenu vezu potrebna ljubav, a da li je to veza koju ostvarujemo sami sa sobom, sa partnerom ili partnerima, drugim ljudskim bićima i ostalim manifestacijama života i prirode – to su varijacije na temu ljubavi.
Dakle, ako nam je važna samo istinitost prirode, za ljubav smo dovoljni mi sami. Život nam može biti ispunjen ljubavlju i možemo biti voljeni i ako nemamo partnere, decu, pa čak ni posebna prijateljstva, iako je taj koncept teško zamisliti i prihvatiti.
Usamljenici i osobenjaci se obično odsecaju od veza, a da li ih to odseca i od veze sa samim sobom, ili su oni sami sebi dovoljni za svu ljubav koja im je potrebna, ne možemo da sudimo. Možemo da pretpostavimo da odsecanje nije čin ljubavi, jer ljubav sve povezuje, a da su usamljenici i osobenjaci zarobljenici straha, a ne izvori ljubavi. Ne možemo biti sigurni u to, osim ako sami nismo usamljenici i osobenjaci.
Da li je svakome potrebna ljubav? Verovatno da. A zašto onda ljudi tako teško i retko pronalaze ljubav? Možda zato što ne traže u sebi, nego van sebe. Što veruju da neko mora da ih voli da bi iskusili ljubav. Da bi shvatili da su vredni ljubavi.
Činjenica je da je ljubav životvorna, a to podrazumeva brojne veze koje stvaramo sa drugim ljudskim bićima i oblicima života. Ako smo duboko povezani sa sobom, verovatno nećemo biti usamljenik i osobenjak, čak i ako se ne uklapamo u standardne pojmove o partnerskoj i porodičnoj ljubavi.
Možda možemo da sopstveno postojanje oživotvorimo kao čin ljubavi. Možda ne znamo kako da pokušamo, ali za početak, dovoljno je da prihvatimo da možemo.
Aleksina Đorđević
