Jer nešto više za mene znači buđenje strasti, koju ne možeš da spakuješ u kutiju sa stvarima koje više ne upotrebljavaš i pošalješ u Crveni krst. Koju ne možeš da zadovoljiš jednim seksualnim susretom. Koju ne možeš da ignorišeš. Koja te izaziva da daješ, da izgaraš. Koja običnu igru transformiše u magičnu igru. Ne možeš se sa bilo kim igrati čarolije. A možeš sa bilo kim provesti jednu razuzdanu noć. Mogu i ja. Ali ne želim.
I ako u meni ne prepoznaješ nekoga sa kim možeš da se igraš na način koji će te izazvati da naučiš više od onoga što te drži u uverenju da ti je dobro, da si car i da je sve pod kontrolom, ostaću tužna neko vreme.
Igraću se sama u tom pesku. Malo ću da plačem u koficu, pa će mi peščana kula ispasti duševnija. Kao da u njoj žive duhovi.
Duhovi zamišljenih igara, koje su zasvetlucale ludo u mojoj mašti, obasjale mi lice i ugasile se, poput pahuljica istopljenih na jeziku.
Moje telo govori jezikom emocija. Ali tako svi govore na mojoj strani galaksije. Samo što između sebe jedino pričamo o tome kako nas tamo ne razumeju. Kako smo stigli do tačke B i nije nam jasno zašto smo se tamo osećali tako zbunjeno, usamljeno i razočarano. Kako smo se obradovali i kako smo sreli putnike s one strane galaksije, koje ne raduje to što raduje nas. Koji ne umeju ozbiljno da se igraju. Izistinski.
Za koje je igra samo jedan susret koji se lako zaboravlja.
