Nedavno sam na Instagramu naletela na članak o tome kako usred rata Ukrajinci sede na plaži jer je previše toplo. Komentari ispod objave su bili uznemirujući. Mnogi korisnici pomenute mreže smatraju da Ukrajinci treba da sede kod kuće ili u najbližim atomskim skloništima i da tamo žive, zbog toga što su stalno na udaru ruske vojske.
Pre samo 30 godina, usred rata u bivšoj Jugoslaviji, i Beograđani su se kupali na Adi Ciganliji. Da li to znači da su građani neozbiljno shvatali rat? Ne bih rekla. Ono što se dešava sa našim umom u ovakvim situacijama je isto ono što smo doživeli i u periodu karantina.
Jednostavno nismo mogli više. Ne možemo zauvek da živimo u strahu, u karantinima ili u atomskim skloništima. Koliko god da to izgleda kao da je logično, za one koji to preživljavaju je to jedini tračak normalnosti za kojim vape, pa makar se i na trenutak pravili da rat ne postoji i da nesmetano žive svoje živote.
Прикажи ову објаву у апликацији Instagram
To nam je svima zajedničko, nebitno je koje smo rase ili nacionalnosti. Sigurno ste gledali dokumentarce o Avganistanu, Iraku, Iranu u kojima se građani kreću kao da doskoro nisu strepeli od smrti. Čudno. Ali, to je ljudski život, a život se ne živi u atomskim skloništima.
Ne živi se ni na ulici dok padaju bombe, mislim da je to jasno, ali je isto tako jasno da nam u ovakvim situacijama nedostaje razumevanje i empatija. Previše brzo skačemo kako bismo osudili druge jer se ne ponašaju onako kako mislimo da bi trebalo da se ponašaju.
Ko smo mi da osuđujemo da li ljudi koji prolaze kroz ratove treba ili ne treba da rade? Mi smo naše ratove prošli i ponašali smo se kako smo najbolje umeli. Negovali smo humor, snimali smo filmove i trudili se da kreiramo nešto iz svih tih ruševina iz kojih smo uspeli da se izvučemo.
Mi sedimo iza malih ekrana i za nas su ovo samo potresne vesti. Ali, te potresne vesti nas ne potresu kao bombe koje padaju na ukrajinsko tlo. Ti potresi su za nas kratki, lako ih zaboravimo i nastavimo dalje da skrolujemo po društvenim mrežama, da gledamo kuce i mace kako se igraju, pa je potresna scena u našem umu za samo nekoliko sekundi izbrisana.
Прикажи ову објаву у апликацији Instagram
Da li nas društvene mreže dehumanizuju? Da li smo, uz količinu trauma koje ljudi dele na društvenim mrežama postali manje empatični, ili nikada i nismo imali saosećanja?
Kada je korišćenje društvenih mreža u pitanju, ljudi su uglavnom polarizovani i teško je jednoj ili drugoj strani objasniti zašto nisu u pravu. Da, društvene mreže su sjajne, edukativnog sadržaja je na pretek, možemo da naučimo sve što želimo kad god želimo. Možemo da budemo u kontaktu sa rođacima koje nismo videli godinama. Možemo da delimo momente iz svojih života sa pratiocima i da gledamo šta to naši pratioci rade.
Ali, isto tako postajemo imuni na tuđe probleme jer smo svakodnevno zasipani informacijama o novim napadima, o žrtvama femicida, o nepravdama, o ostavljenim psima, silovanim ženama. Sve to u nama, naizgled, ostaje kratkog veka. Ali, sve nas to, na određeni način, čini hladnim, i ako ne počnemo da se opiremo toj hladnoći – postaćemo sante leda.
Naslovna fotografija: instagram.com/theshine
Milica Antić
