Ali, prijatna osećanja nas samo informišu o nama, kao i neprijatna. To što želimo da isključimo izvor neprijatnih informacija i da uvek primamo samo prijatne, nije realno i sabotira lični razvoj – na koji nas upućuju upravo osećanja koja su nam neprijatna.
Ne možemo da biramo kako se osećamo, jer emocije se pojavljuju, bili mi svesni toga ili ne. Ali zato možemo da obratimo pažnju, da priznamo i prihvatimo svoja osećanja (a kad se govori o prihvatanju osećanja, obično se misli na ona uznemirujuća i neprijatna, jer prijatna je lako prigrliti), da ih izrazimo i osvestimo – da krenemo njihovim tragom do uzroka, koji nam donosi neko saznanje o sebi. Saznanja o sebi su rasterećujuća i oslobađajuća, iako je put do njih neprijatan i težak.
Emocije postaju sputavajući faktor u našem životu kada ih ne tretiramo pravilno – kada im ne ukazujemo potrebnu pažnju i razumevanje, već ih potiskujemo, ili izražavamo na neprikladan način, ili se ponašamo i delujemo suprotno svojim osećanjanjima. Tada zapravo osećanja upravljaju našim životom i našim postupcima, a u korenu svih tih osećanja je ono vladajuće, a to je strah. U strahu od suočavanja sa neprijatnim, dopuštamo strahu da upravlja našim odlukama i postupcima i da suštinski oboji sve naše životne izbore, sve naše misli i sva naša osećanja.
A strah je osećanje koje stoji na suprotnoj strani od ljubavi – ono je, a ne mržnja, suprotnost osećanju koje svi vrednujemo i svi priželjkujemo, a sami sebi odsecamo i otežavamo put do njega.
Izvor fotografija: instagram.com/whiskyouth
Brankica Milošević
